Page 168 - Thomas Mann - Čarobni breg

ENCIKLOPEDIJA

Ako su izvesne aluzije gospodina Setembrinija ljutile Hansa Kastorpa, one nisu smele da
ga čude, niti je imao pravo da optužuje humanistu što ga kao strastan pedagog uhodi. I slepac
bi zapazio šta se s njim događa; on sam nije se nimalo trudio da to sakrije, izvesna
plemenitost i otmena prostodušnost nisu mu dale da ne bude iskren i otvoren, po čemu se
ipak — i to na svoju korist, ako hoćete — razlikovao od onog ljubavnika iz Manhajma, s
retkom kosom i potuljenom prirodom. Mi podsećamo i ponavljamo da je stanje u kome se
nalazio obično praćeno težnjom da se poveri i ispovedi, slepom naklonošću prema sebi i
nagonom da svet ispuni sobom, — što je za nas trezvene utoliko neprijatnije ukoliko u celoj
stvari ima manje smisla, razuma i nade. Šta ti ljudi urade da bi se odali, teško je reći; oni,
izgleda, ne mogu ništa ni da učine ni da kažu što ih ne bi odalo, — pogotovu u jednom
društvu za koje je jedan pronicljivi čovek primetio da svet u njemu ima u glavi uglavnom
samo dve predstave: prvo temperaturu, pa onda — opet temperaturu, a to znači, na primer,
pitanje s kim se teši gospođa generalnog konzula Vurmbranta iz Beča što ju je izneverio
kapetan Miklošić: da li sa potpuno prezdravelim švedskim delijom ili sa državnim tužiocem
Paravanom iz Dortmunda, ili najzad sa obojicom jednovremeno. Jer bilo je van svake sumnje
i opšte poznato da su veze koje su već više meseca spajale državnog tužioca i gospođu
Salomon iz Amsterdama po međusobnom sporazumu raskinute, i da je gospođa Salomon,
povinujući se ukusu svojih godina, prigrlila goluždraviju omladinu i pod svoje okrilje stavila
debelousnatog Genzera sa stola Klefeldove, ili, kako se to izrazila gospođa Šter u nekoj vrsti
kancelarijskog stila, ali ne bez izvesne očiglednosti, sebi ga »pripojila«, — tako da je
državnom tužiocu ostalo posle na volju da se tuče ili složi sa Šveđaninom.
Takve afere i parnice bile su u toku u društvu sanatorijuma Berghof, i to naročito među
febrilnom omladinom, afere kod kojih je veza preko balkona (prolaz duž ograde, između nje
i staklenih pregrada) očigledno igrala vrlo značajnu ulogu: ti događaji nisu ljudima izbijali iz
glave, oni su sačinjavali bitni sastavni deo ovdašnje atmosfere, — pa čak i kad ovo kažemo
nismo u stvari rekli što imamo na umu. Jer Hans Kastorp je u tom pogledu dobio čudan
utisak: da se jednoj nesumnjivo značajnoj stvari, kojoj se svuda u svetu pridaje dovoljna
važnost, izraženoj kako na ozbiljan tako i na šaljiv način, ovde daje sasvim osobit naglasak,
naročita vrednost i poseban značaj, značaj tako ozbiljan i tako nov po svojoj ozbiljnosti da se
usled toga sama stvar javljala u potpuno novoj svetlosti, ako ne strašnoj a ono, po svojoj
novini, zastrašujućoj. Izražavajući ovo, mi menjamo izraz lica i primećujemo da, ako smo
dosad o dotičnim odnosima govorili lakim i šaljivim tonom, to se događalo iz istih
tajanstvenih razloga iz kojih se to često događa, ne dajući time nikakav dokaz da se tiče lake
i šaljive stvari (za sredinu u kojoj se nalazimo to bi uistinu bilo još manje slučaj nego
drugde). Hans Kastorp je verovao da se, kao svi, u normalnoj meri razume u tu značajnu
stvar na čiji se račun rado prave dosetke, i svakako je s pravom tako smatrao. Sad mu je pak
postalo jasno da se u ravnici samo sasvim nedovoljno razumevao u to, upravo da se u tom
pogledu nalazio u bezazlenom neznanju, — dok su ga ovde lična iskustva, čiju smo prirodu u
više mahova pokušali da nagovestimo i koja bi mu u izvesnim trenucima izmamila uzvik
„Bože moj!«, činila bar u duši sposobnim da opazi i shvati taj preterani akcent nečuvenog,
neiskazano pustolovnog, koji je ta stvar dobijala kod ovih ljudi gore uopšte i za svakog
posebno. Nije da se o tome i ovde nisu pravile dosetke. Ali još više nego dole, taj ton je ovde
dobijao obeležje nečeg neumesnog, od njega se dah zaustavljao i zubi cvokotali, a to mu je
sasvim jasno davalo svojstvo providne maske za nevolju skrivenu pod njom, ili tačnije za