Page 166 - Thomas Mann - Čarobni breg

ravnodušnosti, da je to ličilo na preziranje, sasvim na preziranje; za trenutak one se
zaustaviše na njegovim žutim cipelama, a zatim se flegmatično, i možda s osmejkom u
svojim dubinama, opet povukoše.
Velika, zbilja velika nesreća! Hans Kastorp je grozničavo govorio još neko vreme, zatim,
kad mu je u duši postalo jasno šta znači taj pogled na njegove cipele, zaćuta gotovo usred
rečenice i potonu u neku čamu. Klefeldova, uvređena i osećajući dosadu, ode svojim putem.
Joahim primeti, ne bez izvesne razdraženosti u glasu, da sad svakako mogu da idu na
odmaranje. I jedan slomljen čovek odgovori mu bledih usana da sad zaista mogu.
Čitava dva dana Hans Kastorp je svirepo patio zbog tog događaja, jer u međuvremenu se
ne dogodi ništa što bi palo kao melem na njegovu živu ranu. Zašto taj pogled? Zašto njega da
prezire, za ime božje i svete trojice! Smatra li ga ona za nekog zdravog dedaka od dole,
sklonog samo bezazlenim zadovoljstvima? Za nekog naivka iz ravnice, tako reći,
najobičnijeg stvora, koji se šećka i smeje i nabija želudac i zarađuje novac, — za kakvog
primernog učenika u školi života, kome nije stalo ni do čega drugog sem do dosadnih
preimućstava časti? Je li on bio samo kakav lakomisleni turist, gost na tri nedelje, nedostojan
njene sfere, ili čovek koji je položio zavet na osnovu svežeg ognjišta? ... Zar nije ušao u
njihov red i zar ne pripada njima, kao jedan od njih ovde gore, sa dobra dva meseca na
grbači, i nije li zar živa, još koliko sinoć, skočila na 37,8? ... Ali baš u tome je bio vrhunac
njegovih muka: živa se više nije pela! Strašna potištenost tih dana izazvala je izvesno
hlađenje, trežnjenje i opuštanje Kastorpove prirode, što se, na njegovo duboko posramljenje,
izražavalo u vrlo niskoj temperaturi, jedva nešto većoj od normalne, i za njega je bilo svirepo

kad je primetio da ga sav njegov jad i sve njegove muke samo još više udaljuju od Klavdije,
njenog bića i njenog života.
Treći dan donese lepo spasenje, donese ga odmah izjutra. Bilo je divno jesenje jutro,
sunčano i sveže, sa livadama pokrivenim srebrnastosivim tkivom. Sunce i sve bleđi mesec
stajali su zajedno, skoro podjednako visoko, na čistom nebu. Rođaci su ustali ranije nego
obično, da bi u čast lepoga dana svoju jutarnju šetnju produžili malo preko određene granice,
da bi šumskom stazom otišli malo dalje, iza klupe kraj potoka u žlebu. Joahim, čija je
temperaturna krivulja takođe pokazivala prijatno opadanje, predložio je da prekrše pravilo i
da se osveže, a Hans Kastorp se nije usprotivio. »Pa mi smo na putu ozdravljenja«, rekao je,
»bez vatre i bez otrova, može se reći zreli za ravnicu. Zašto onda da se malo ne izjurcamo
kao ždrebad.« I tako pođoše, poštapajući se i gologlavi, jer otkako je »stupio među bratiju«,
Hans Kastorp se nekako povinovao vladajućem običaju da ide bez šešira, ma koliko se u
početku, prema svom vaspitanju i shvatanju, odlučno opirao tom običaju. Ali oni još nisu bili
prešli ni strmi deo crvenkastog puta, behu otprilike tek stigli do onog mesta gde se novajlija
onda sreo sa grupom »pneumatičara«, kad na izvesnom rastojanju ispred sebe primetiše
gospođu Šoša koja se lagano pela — gospođu Šoša u belom, u belom sviteru, beloj flanelskoj
suknji, pa čak i u belim cipelama, dok joj je crvenkastu kosu obasjavalo jutarnje sunce.
Tačnije rečeno, nju je ugledao i poznao Hans Kastorp; Joahimovu pažnju na tu činjenicu
skrenulo je tek izvesno neprijatno osećanje kao da ga neko sa strane vuče i trza, — osećanje
izazvano sve bržim i žustrijim hodom kojim je njegov pratilac najednom počeo da ide, pošto
je prvo bio naglo usporio korake i bezmalo se zaustavio. Joahimu je bilo do krajnosti
neprijatno i nepodnošljivo da ga neko tako goni; on brzo izgubi dah i zakašlja se. Ali Hans
Kastorp, svestan svoga cilja, i čiji su organi izgleda sjajno funkcionisali, mado je na to
obraćao pažnju; i pošto je Joahim shvatio situaciju, on ćuteći nabra obrve i pođe u stopu za
rođakom, jer nije mogao da ga pusti da sam ode napred.