Page 165 - Thomas Mann - Čarobni breg

Mi opisujemo svakodnevne događaje; ali svakodnevno postaje naročito kad se rađa na
naročitom tlu. Među njima je bilo perioda zategnutosti i blagotvornog popuštanja i mirenja
— ili, ako ne među njima (jer mi ne ulazimo u to koliko je gospođa Šoša u tome
učestvovala), a ono bar u mašti i osećanjima Hansa Kastorpa. Za vreme tih lepih dana veći
deo pacijenata obično bi izišao na verandu ispred trpezarije da bi, stojeći u grupama, ostao na
suncu četvrt časa. Tu je bilo živosti, i slika je podsećala na onu nedeljom kad svira muzika.
Mladi ljudi, potpuno dokoni, prezasićeni mesom i slatkišima, i svi sa malom temperaturom,
ćaskali su, šalili se i gledali zaljubljeno. Gospođa Salomon iz Amsterdama sela bi, recimo, na
balustradu — skoro pritisnuta kolenima debelousnatog Genzera s jedne strane i švedskog
gorostasa s druge, koji je, mada je potpuno prezdravio, malo produžio svoje lečenje i ostao
ovde još neko vreme. Gospođa Iltis je izgleda bila udovica, jer se odskora nalazila u društvu
jednog »verenika« — jedne melanholične i u isto vreme inferiorne ličnosti, čije je prisustvo
nije sprečavalo da jednovremeno prima udvaranja kapetana Miklošića, čoveka kukasta nosa,
zalizanih brkova, isturenih grudi i s pretećim pogledom u očima. Bile su tu dame sa terase za
sunčanje, raznih narodnosti, među njima i nove ličnosti, koje su se pojavile tek posle prvog
oktobra, čija je imena Hans Kastorp jedva znao, izmešane sa kavaljerima tipa gospodina
Albina, sedamnaestogodišnjaka sa monoklom; pa jedan mlad Holanđanin ružičasta lica i sa
strasnom manijom da menja marke; razni Grci, napomađeni i bademastih očiju, za stolom
skloni da diraju u tuđe; dvojica nerazdvojnih kicoša koje su zvali »Maks i Moric« i koji su
važili za velike veštake u bežanju iz sanatorijuma ... Grbavi Meksikanac, kome je neznanje
jezika kojima se ovde govori davalo izgled gluvog čoveka, neprestano je pravio fotografske

snimke, prenoseći sa smešnom hitrinom svoj aparat s jednog mesta na drugo. I savetnik bi se
ponekad pojavio tu da izvede veštinu sa uzicama za cipele. A kroz gomilu bi se tiskao nekud
i pobožni Manhajmljanin, i njegove duboko tužne oči krišom bi gledale u izvesnom pravcu,
na odvratnost Hansa Kastorpa.
Da se vratimo, međutim, sa još kojim primerom na onu »zategnutost i popuštanje«.
Dogodilo se, jednom takvom prilikom, da je Hans Kastorp sedeo na lakiranoj baštenskoj
stolici kraj zida, u razgovoru sa Joahimom koga je, uprkos njegovog opiranja, naterao da
iziđe na terasu, dok je ispred njega, kraj ograde, etajala gospođa Šoša sa društvom sa svog
stola, pušeći cigaretu. On je govorio za nju, da bi ga ona čula. Ona mu je bila okrenuta
leđima ... Jasno je da imamo u vidu jedan određen slučaj. Za njegovu afektiranu govorljivost
nije bio dovoljan razgovor samo sa Joahimom; napravio je namerno novo poznanstvo — i to
s kim? Sa Herminom Klefeldovom. Kao uzgred, on se obrati toj mladoj dami, a zatim
predstavi sebe i Joahima poimence, i ponudi i njoj lakiranu stolicu, da bi se utroje mogao
bolje da pokaže. Da li ona zna, pitao je, kako ga je onda vraški uplašila kad su se u svoje
vreme prvi put sreli na jutarnjoj šetnji? Da, on je bio taj na koga je ona onda u znak
dobrodošlice onako srdačno zviznula. Ona je postigla svoj cilj, to joj priznaje bez okolišenja,
bilo mu je kao da ga je neko lupio po glavi, — neka samo pita njegovog rođaka. Ha, ha,
zviždati iz pneumotoraksa i time plašiti bezazlene šetače! To on naziva obesnom igrom,
grešnom zloupotrebom, on se ne usteže da to tako nazove u opravdanom gnevu... I dok je
Joahim, svestan da je samo oruđe, sedeo oborenih očiju, a i Klefeldova je, po smušenom i
nemirnom pogledu Hansa Kastorpa, postepeno došla do za sebe uvredljivog uverenja da
služi samo kao sredstvo za postignuće nekog cilja, Hans Kastorp se pućio i pečio i deljao
fraze i trudio se da govori milozvučnim glasom, dok mu zbilja nije pošlo za rukom da se
gospođa Šoša okrene ka tom upadljivom govorniku i pogleda ga u lice — ali samo za
trenutak. Jer dogodilo se tako da su njene »pšibislavske« oči samo brzo prešle preko celog
Hansa Kastorpa, dok je tako sedeo s nogom preko noge, i to prešle s izrazom tako namerne