Page 164 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 164

Inače, njegova zaljubljenost stvarala mu je sve muke i pružala sve radosti koje to stanje
        donosi  svuda  i  u  svim  prilikama.  Bol  je  oštar  i  prodiran;  on  sadrži  u  sebi  ponižavajući
        element, kao svaki bol, i do te mere uzbuđuje nervni sistem da od toga čoveku staje dah, a
        odraslom može da natera gorke suze na oči. Da bismo i radostima odali pravdu, moramo reći
        da ih je bilo mnogo, i, mada su dolazile usled neznatnih povoda, nisu bile manje žive od
        bolova. One su mogle nastati skoro u svakom trenutku dana u Berghofu. Na primer: baš kad
        hoće da uđe u trpezariju, Hans Kastorp primećuje iza sebe predmet svojih snova. Ishod je
        unapred jasan i sasvim jednostavan, ali ga u duši ushićuje do suza u očima. Njihove oči sreću
        se sasvim blizu, njegove i njene sivozelene oči čiji ga malo azijatski oblik i položaj očarava
        do srži  u  kostima. On je van sebe,  ali  i tako  besvestan, on se  sklanja  u  stranu da  bi je
        propustio  da  prva  prođe.  Sa  poluosmehom  i  poluglasnim  »merci«,  ona koristi njegovu
        ponudu  najobičnije  učtivosti,  prolazi  pored  njega  i  ulazi  u  dvoranu.  U  dahu  kojim  ga  je
        okrznula prolazeći, on stoji, lud od sreće koju mu stvara taj susret, a i zato što je jedna reč iz
        njenih usta, ono »merci«, bila upućena direktno i lično njemu. Ide za njom, zatim, gotovo
        povodeći se, skreće desno ka svom stolu, i dok pada na stolicu primećuje da se Klavdija, i
        sama sedajući na mesto, okreće k njemu, sa izrazom, kako mu se čini, kao da razmišlja o
        susretu na vratima.  O  da neverovatne  pustolovine!  O da likovanja,  trijumfa  i bezgranične
        razdraganosti! Ne, ovo pijanstvo fantastičnog zadovoljenja Hans Kastorp ne bi iskusio na
        pogled kakve zdrave guščice kojoj bi dole, u ravnici, na sasvim dozvoljen i spokojan način i
        sa  svim izgledima na  uspeh  »poklonio  svoje  srce«  u  smislu  one  pesmie.  U  grozničavom
        raspoloženju on pozdravlja nastavnicu koja je sve videla i pocrvenela pod svojim maljama, a

        zatim nasrne na mis Robinsonovu sa engleskom konverzacijom, do te mere besmislenom, da
        se  ta  gospođica,  nenaviknuta  na  ekstazu,  čak  i  trgne  i  posmatra  ga  sasvim  zastrašenim
        pogledom.
            Drugi put, za vreme večere, zraci sunca na zahodu padaju na »sto boljih Rusa«. Zastori na
        prozorima  i  vratima  što  izlaze na  verandu  navučeni  su,  ali  negde  je  odškrinuto  i  kroz taj
        otvor crveni zrak, hladan ali bleštav, nalazi svoj put i pada pravo na glavu gospođe Šoša,
        tako da mora da se zaklanja rukom dok razgovara sa svojim zemljakom upalih grudi. To je
        neprijatno, ali ne preterano; niko na to ne obraća pažnju, a i sama gospođa Šoša jedva da je
        svesna te nelagodnosti. Ali Hans Kastorp to primećuje čak s druge strane dvorane, — neko
        vreme i on to samo posmatra. Zatim osmotri kako stvar stoji, proprati putjanju zraka, nađe
        mesto kroz koje on prolazi. To je na zasvođenom prozoru tamo pozadi desno, u uglu između
        jednih vrata za verandu i »stola loših Rusa«, daleko od mesta gospođe Šoša, a gotovo isto
        toliko i od Kastorpovog. I on se odlučuje. Bez reči ustaje i, sa servijetom u ruci, prolazi kroz
        trpezariju ukoso između stolova, navlači pažljivo zastore tako da padaju jedan preko drugog,
        pogledavši preko ramena uveri se da je večernji zrak isključen i gospođa Šoša oslobođena —
        i  trudeći  se  da  izgleda  potpuno  ravnodušan,  vraća  se  na  svoje  mesto.  Samo  pažljiv  mlad
        čovek čini ono što treba, pošto nikom ne pada na pamet da to čini. Malo njih je primetilo šta
        je  učinio,  ali gospođa  Šoša  je  odmah  osetila  olakšanje i  okrenula se  —  i ostala je u tom
        položaju sve dok Hans Kastorp nije opet stigao do svoga mesta i sedajući pogledao prema
        njoj, na što mu ona zahvali osmehom punim prijatnog iznenađenja, to jest: svoju glavu je pre
        isturila nego što je njom klimnula. Na to se on lako pokloni. Srce mu se nije micalo, činilo se
        kao da uopšte ne bije. Tek kasnije, kad je već sve prošlo, poče ono da lupa, i on tad primeti
        da je Joahim diskretno oborio pogled na tanjir, — kao što mu je tek kasnije postalo jasno da
        je  gospođa  Šter  gurnula  laktom  doktora  Blumenkola  i  uzdržavajući  se  od  smeha  gledala
        svuda po svom i drugim stolovima i tražila pogledom one koji su to zapazili...
   159   160   161   162   163   164   165   166   167   168   169