Page 162 - Thomas Mann - Čarobni breg

pod vrelom penom od umućenih jaja. On je često pravio slične primedbe, govorio ih brzo,
tečno i uzbuđenim glasom, kao čovek koga prožima jeza a koža mu gori. Naravno da je u
međuvremenu bivao i ćutljiv, da ne kažemo uvučen u sebe; jer pažnja mu je doduše bila
upravljena napolje, ali samo na jednu tačku; sve ostalo, i ljudi i stvari, gubilo se u magli, u
magli stvorenoj u mozgu Hansa Kastorpa, i koju bi savetnik Berens i doktor Krokovski bez
sumnje oglasili za proizvod rastvorljivih otrova, kao što je ošamućeni mladić i sam sebi
govorio, mada i pored toga saznanja nije pokazivao snagu, pa čak ni najmanju želju, da se
oslobodi toga pijanstva.
Jer to je pijanstvo koje samo sebe zadovoljava i u kome čoveku ništa ne bi izgledalo
nepoželjnije i gnusnije nego mogućnost da se istrezni. Ono se brani i od utisaka koji treba da
ga ublaže, ono ih odbija, da bi ostalo onakvo kakvo je. Hans Kastorp je znao, i ranije je to i
sam kazao, da gospođa Šoša iz profila ne izgleda dobro: onda joj je lice malo oštro i ne više
mlado. A posledice toga? Izbegavao je da je gleda iz profila, bukvalno bi zatvarao oči kad bi
mu se slučajno izdaleka ili izbliza ukazala s te strane, to ga je bolelo. Zašto? Trebalo je da
njegov razum radosno iskoristi ovu priliku da bi sebi pribavio važnost. Ali šta mi to
zahtevamo?... Prebledeo je od ushićenja kad se Klavdija tih sjajnih dana na drugom doručku
opet pojavila u beloj jutarnjoj haljini od čipaka — koju je nosila kad je bilo toplo i u kojoj je
izgledala tako izvanredno ljupko — pojavila kasno i treskajući vratima i nasmejana, sa
rukama lako podignutim, okrećući se licem prema trpezariji da se predstavi. Ali on je bio
ushićen ne toliko time što je ona tako dobro izgledala, već zato što je to baš bilo tako, što je
to pojačavalo tu slatku opojnost u njegovoj glavi, to pijanstvo koje je uživalo u sebi i koje je

jedino tražilo da sebe opravda i nahrani.
Kakav stručnjak duhovnog kova Lodovika Setembrinija mogao bi, pred ovolikim
nedostatkom dobre volje, sasvim mirno da govori o pokvarenosti, o »jednom obliku
pokvarenosti«. Hans Kastorp se ponekad sećao književničkih stvari koje je Italijan rekao o
»bolesti i očajanju« i koje je on smatrao za nepojmljive ili se bar pravio da tako smatra.
Posmatrao je Klavdiju Šoša, njena opuštena leđa, njenu isturenu glavu; gledao je kako na
obed dolazi stalno sa velikim zakašnjenjem, bez razloga i izvinjenja, jedino usled nedostatka
reda i moralne energije; gledao je kako, usled tog istog osnovnog nedostatka, pušta da za
njom tresnu svaka vrata kroz koja bi ušla ili izišla, kako pravi loptice od sredine hleba i
:
ponekad gricka vrhove prstiju, i nema slutnja javi se u njemu da, ako je bolesna — a ona je
to bila svakako, beznadno bolesna, pošto je već često i dugo morala da živi ovde — njena
bolest je, ako ne sasvim a ono dobrim delom moralne prirode, a to znači, kao što je rekao
Setembrini, ne uzrok ili posledicu njene »nemarnosti«, već je to bila jedna te ista stvar. Sećao
se i prezirnog izraza s kojim je humanist govorio o »Parćanima i Skitima«, sa kojima mora
da se odmara na terasi; to je bio izraz prirodnog i spontanog omalovažavanja i isključivanja
(bez potrebe da im nalazi razloge), što je Hansu Kastorpu bilo već odranije dobro poznato —
od onda kad je i sam on, koji je za stolom sedeo vrlo pravo, mrzeo iz dubine duše treskanje
vratima i čak ni u snu nije pomišljao da gricka nokte (već i zato ne što je imao Mariju
Mančini), kad je i sam negodovao zbog nevaspitanja gospođe Šoša i nije mogao da se
oslobodi osećanja superiornosti kad je čuo tu strankinju duguljastih očiju da pokušava da
govori njegovim maternjim jezikom.
Pri ovakvom duševnom stanju Hans Kastorp se sad bio gotovo sasvim oslobodio takvih
osećanja, i pre bi se ljutio na Italijana što je ovaj s visine govorio o »Parćanima i Skitima«,
ne misleći pri tom samo na osobe sa »stola loših Rusa«, sa onoga stola za kojim su sedeli
studenti sa suviše gustom kosom i rubljem koje se nije videlo i vodili beskrajne rasprave na
svom tuđinskom jeziku, svakako jedinom kojim su govorili, i koji je po mekanom,