Page 161 - Thomas Mann - Čarobni breg

ĆUDI ŽIVE

Oktobar poče kao što obično počinju meseci: početak po sebi savršeno skroman i nečujan,
bez vidljivih znakova i vatrometa; u stvari, prosto se tiho ušunjao na način koji lako
promakne pažnji ako nije budno na oprezu. Vreme nema nikakve zaseke, ne čuje se nikakva
grmljavina niti jeka truba na početku novog meseca ili godine, pa čak i na početku novog
veka samo mi ljudi pucamo i zvonimo u zvona.
U slučaju Hansa Kastorpa prvi oktobarski dan bio je u dlaku isti kao poslednji
septembarski dan: bio je isto tako hladan i neprijatan, a i sledeći dani bili su takvi. Za ležanje
napolju bio je potreban zimski kaput i oba ćebeta od kamilje dlake, ne samo uveče, već i
preko dana; prsti kojima su držali knjigu bili su vlažni i kruti, mada su obrazi goreli, i Joahim
dođe u iskušenje da upotrebi svoju krznenu vreću, ali odustade od toga da se ne bi pre
vremena raznežio.
Međutim, nekoliko dana kasnije — negde između početka i sredine meseca — sve se
izmeni i nastade neko naknadno leto sa takvim sjajem da je to bilo za divljenje. Nije bilo bez
razloga što je Hans Kastorp slušao da hvale oktobar u ovim krajevima; dobre dve i po
nedelje sva ta nebeska divota vladala je nad brdima i dolinom, jedan dan je prevazilazio
drugi po azurnoj bistrini, a sunce je peklo sa tako neposrednom snagom da je svako smatrao
za potrebno da opet izvuče najlepše letnje odelo, haljine od muslina i platnene pantalone,
koje su inače već bile sklonjene, pa čak ni veliki platneni štit bez drške, koji se pomoću jedne
duhovite naprave — jedne čivije sa više rupa — pričvršćivao za naslon stolice za ležanje,
nije više pružao sredinom dana dovoljno zaštite od sunčane žege.
»Lepo je što sam i to ovde doživeo«, reče Hans Kastorp svome rođaku. »Ponekad nam je
zbilja bilo sasvim jadno, a sad je tako kao da je zima već prošla i da nastaje lepo vreme.« Bio
je u pravu. Malo je znakova ukazivalo na pravo doba godine, a i oni su se jedva primećivali.
Ako izuzmemo nekoliko zasađenih javora, koji su dole u »Mestu« sad samo životarili i već
davno obeshrabreni pustili da sa njih popada lišće, u celom kraju nije bilo lisnatog drveća čiji
bi izgled dao predelu obeležje godišnjeg doba, samo dvospolna alpska jova, koja ima
mekane četine i menja ih kao lišće, pokazivala je jesenju golotinju. Ostalo drveće koje je
krasilo ovaj kraj, bilo ono visoko ili nisko, sačinjavao je večito zeleni četinar, otporan prema
zimi, koja ovde, ne vezujući se za neko određeno vreme, može da razaspe preko cele godine
svoje snežne vejavice; i samo po mrkocrvenkastom tonu koji je imala šuma u raznim
prelivima, moglo se, uprkos jarkog sunca, primetiti da se godina bliži kraju. Kad se izbliže
osmotri, bilo je tu, naravno, još i livadskog cveća koje je, takođe tiho, svedočilo o istoj
promeni. Nije više bilo kaćunka sličnog orhideji ni bokorastog pakujca, koji su, kad je naš
gost stigao, još krasili padine, a ni divljeg karanfila više nije bilo. Samo se još mogao videti
encijan i kratkostruki mrazovac, i oni su svedočili o izvesnoj unutrašnjoj svežini površno
zažarene atmosfere, svežini koja je čoveku, dok tako leži, mogla najednom da prodre do
kostiju, mada se spolja skoro pržio od jare, kao što jeza trese bolesnika koji plamti u
groznici.
I tako, Hans Kastorp se u sebi nije starao o vremenu kao što to čini čovek koji ga
iskorišćuje, koji kontroliše njegov tok, deli ga na jedinice, broji ih i imenuje. On nije bio
obratio pažnju na tihi početak desetog meseca; do njega je dopiralo samo ono što je diralo
čula, žarko sunce i pripeka, sa tom studenom svežinom skrivenom u njoj i pod njom, —
utisak koji je po svojoj jačini bio sasvim nov za njega i naveo ga da napravi kulinarsko
poređenje: to ga je, kao što je rekao Joahimu, podsećalo na omelette surprise sa sladoledom