Page 160 - Thomas Mann - Čarobni breg

bio najbliži, i molio ga da obavesti konzula. Govorio je o neprijatnom slučaju, o
predviđanjima koja su se obistinila, o mišljenju lekara da je neophodno da jedan deo zime, a
možda i celu zimu, provede ovde, jer se slučajevi kao što je njegov često pokažu uporniji
nego oni na izgled mnogo ozbiljniji, i da je zbilja potrebno odlučno intervenisati i na vreme
preduprediti i izlečiti se jednom zasvagda. Kad slučaj tako posmatramo, prava je sreća i
neobično povoljna okolnost što je slučajno došao ovamo i što je imao povoda da se podvrgne
pregledu; jer inače još dugo ne bi znao u kakvom se stanju nalazi, a kasnije bi to možda
iskusio na mnogo neprijatniji način. Što se tiče vremena koje će po svoj prilici biti potrebno
za lečenje, neka se ne začude ako verovatno mora da utuca ovde celu zimu, i teško da će on
moći da se vrati dole pre Joahima. Shvatanje vremena nije ovde isto ono koje obično važi
kad se putuje u banju i na letovanje: najmanja jedinica vremena je tako reći mesec, a samo
jedan mesec ne igra nikakvu ulogu...
Bilo je sveže, on je pisao u vrskaputu, uvijen u ćebe, s pomodrelim rukama. S vremena na
vreme podigao bi oči sa hartije, koja se punila pametnim i ubedljivim rečenicama, i pogledao
bi dobro mu poznati predeo, koji je jedva još video: tu izduženu dolinu sa tiskom vrhova na
kraju, danas staklasto-bledim, sa dnom ispunjenim svetlim kućama, koje bi ponekad blesnule
od sunca, i padinama delom šumovitim i krševitim, delom pokrivenim livadama sa kojih je
dopirao zvuk medenica. Pisao je sa sve većom lakoćom i nije više shvatao kako je mogao da
se plaši tog pisma. Dok je pisao, postalo mu je jasno da ništa nije moglo biti očiglednije od
njegovog izlaganja i da će, sasvim razumljivo, kod kuće naići na potpuno razumevanje.
Jedan mlad čovek njegovog staleža činio je za sebe ono što mu je izgledalo umesno, koristio

je udobnosti stvorene za ljude njegovog stanja. Tako je i trebalo raditi. Da se vratio kući —
kad bi ispričao šta se dogodilo, njega bi opet poslali ovamo. Molio je da mu se pošalje što
mu treba. Na kraju je zamolio da mu se redovno šalje potrebna svota novaca: sa 800 maraka
mesečno u stanju je da pokrije sve troškove.
Zatim potpisa. Tako je i to bilo gotovo. Ovo treće pismo kući bilo je opširno, biće
dovoljno za izvesno vreme — ne po shvatanju vremena onih ljudi dole, već po ovom koje
ovde vlada; ono je Hansu Kastorpu osiguravalo slobodu. Ovu reč je sam on upotrebio, mada
ne izrikom, čak ne izgovarajući ni u sebi njene slogove, ali je osetio najširi smisao njenog
značenja onako kako je naučio da ga shvata za vreme svog boravka ovde, — smisao koji nije
imao gotovo ničeg zajedničkog sa onim značenjem koje Setembrini pridaje toj reči, — i
preko njega pređe već poznati mu talas užasa i uzbuđenja i od toga mu, kad je uzdahnuo,
zadrhtaše grudi.
Od pisanja mu je bila navrela krv u glavu, obrazi su mu goreli. On uze termometar sa
noćnog stočića i izmeri temperaturu kao da je trebalo iskoristiti neku priliku. Živa se pope na
37,8.
»Gle samo!« pomisli Hans Kastorp. I u postskriptumu dodade: »Pismo me je ipak
zamorilo. Imam sad 37,8. Vidim da zasad treba da budem što mirniji. Treba da me izvinite
ako pišem retko.« Tada se zavali i podiže ruku k nebu, okrenuvši dlan prema svetlosti, onako
kao što ju je držao iza rendgenskog ekrana. Ali nebeska svetlost nije izmenila njen živi oblik,
od njenog sjaja meso je izgledalo čak još tamnije i neprozirnije, i samo na krajnjoj ivici
poosijavalo je ružičasto. To je bila živa ruka koju je svakodnevno gledao, čistio,
upotrebljavao — ne onaj nepoznati kostur koji je ugledao na ekranu: analitička jama koju je
onda video kako zjapi sada je bila zatvorena.