Page 159 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Tu skoro, u našem suterenu, imali smo posla sa svetlosnom anatomijom. Berens je bar
upotrebio taj izraz kad nas je prosvetljavao.«
»Ah, stigli ste i do te etape. Pa, kako je bilo?«
»Video sam kostur svoje ruke«, reče Hans Kastorp, trudeći se da evocira osećanja koja su
ga obuzela pri tom prizoru. »Jeste li i vi videli svoj?«
»Nisam, mene ni najmanje ne zanima moj kostur. A ishod lekarskog pregleda?«
»Video je »trake« — trake sa čvorićima.«
»Satanin sluga.«
»Već jednom ste tako nazvali savetnika Berensa. Šta hoćete time da kažete?«
»Budite uvereni da sam birao izraz.«
»Ne, vi ste nepravedni, gospodine Setembrini. Priznajem da taj čovek ima mana. Način
kako govori i meni samom vremenom postaje neprijatan: ima u tome ponekad nečeg
forsiranog, pogotovu kad se čovek seti da ga je zadesio tako veliki jad da ovde izgubi ženu.
Ali inače, sve u svemu, zar nije to zaslužan čovek, i za poštovanje, dobrotvor paćeničkog
čovečanstva? Tu skoro sam ga sreo, baš kad je dolazio s jedne operacije, resekcija rebara,
gde se sve reskira, biti ili ne biti. Na mene je napravilo silan utisak kad sam ga video kako se
vraća sa svog mučnog i korisnog posla, u koji se tako dobro razume. Bio je još sasvim
zagrejan, i kao nagradu za trud zapalio je sebi cigaru. Pozavideo sam mu.«
»To je bilo lepo od vas. A vaša kazna? Kolika je?
»Nije mi odredio nikakav rok.«
»Ni to nije loše. A sad da se ispružimo, inženjeru. Da posednemo svoje položaje.«

I oni se rastadoše pred brojem 34.
»Vi se sad penjete na krov, gospodine Setembrini. Mora da je veselije ležati tako u
društvu nego sam. Zabavljate li se? Jesu li to zanimljivi ljudi, ti s kojima se zajedno
odmarate?«
»Ah, to su sve sami Parćani i Skiti.«
»Mislite Rusi?«
»I Ruskinje«, reče Setembrini i vrhovi usana mu se zategoše. »Zbogom, inženjeru!«
Ovo je bilo rečeno s namerom, nesumnjivo. Hans Kastorp, zbunjen, uđe u svoju sobu. Da
li je Setembrini znao šta se s njim događa? Kao dobar pedagog verovatno da ga je vrebao i
pratio pravac kojim idu njegove oči. Hans Kastorp se ljutio na Italijana, a i na sebe što nije
umeo da se savlada i tako dao povoda za ovo peckanje. Dok je uzimao pero i hartiju da ih
ponese sa sobom na balkon — jer više se nije moglo odlagati: morao je najzad da napiše kući
pismo, treće po redu — nastavio je da se ljuti, mrmljao je nešto u sebi protiv tog vetropira i
mudrice koji se meša u stvari koje ga se ništa ne tiču, a ovamo sam dobacuje devojčicama na
ulici, — i nije više bio nimalo raspoložen za pisanje: ovaj verglaš s svojim aluzijama
potpuno mu je pokvario raspoloženje. Ali bilo kako bilo; morao je imati zimskog odela,
novaca, rublja, obuće, ukratko svega onog što bi i sam poneo da je znao da ne dolazi na tri
nedelje usred leta, već ... već na zasad još neodređeno vreme, koje će svakako ući malo u
zimu, pa čak možda, s obzirom na pojmove o vremenu koji ovde gore vladaju, protegnuti se i
na celu zimu. I baš to, eto, bar kao mogućnost, trebalo je saopštiti onima kod kuće. Ovoga
puta valjalo je svršiti jednom s tim, reći onima dole pravu istinu, i više ne zavaravati ni njih
ni sebe ...
U tom duhu i smislu im je pisao, dakle, pridržavajući se pri tom tehnike kojom se, kako je
više puta video, služio Joahim: pisao je ležeći u stolici, sa naliv-perom u ruci, dok mu je
podmetač ležao na uzdignutim kolenima. Pisao je na tabaku sanatorijumske hartije, od koje
se nekoliko nalazilo u fioci njegovog stola, pisao Džemsu Tinapelu, koji mu je od tri ujaka