Page 158 - Thomas Mann - Čarobni breg

daleko da je čak donosio sud o Setembrinijevim rečima i, bar u izvesnom stepenu, nije ih
odobravao. »Gle samo«, pomisli, »on o ironiji govori gotovo kao i o muzici, samo još treba
da kaže da je »politički sumnjiva«, to jest od trenutka kad prestane da bude »direktno i
klasično pedagoško sredstvo«. Međutim, ironija koja se »ni u jednom trenutku neće rđavo
razumeti« — kakva bi mi to bila ironija, voleo bih da znam, ako se i ja pitam. To bi bilo
samo suvo profesorsko cepidlačenje.« — To je nezahvalnost omladine koju obrazujemo.
Ona primi darove, pa im onda još nalazi mane.
Ali da rečima izrazi tu svoju želju da se odupre, ipak mu je izgledalo suviše pustolovno.
U svome prigovoru ograničio se na Setembrinijev sud o Hermini Klefeldovoj, koji mu se
učinio nepravedan ili, tačnije, koji je, iz izvesnih razloga, hteo da smatra za takav.
»Ali ta gospođica je bolesna!« reče on. »Ona je uistinu teško bolesna i ima sve razloge da
bude očajna. Šta vi upravo hoćete od nje?«
»Bolest i očajanje«, reče Setembrini, »često su samo oblici pokvarenosti.«
»A Leopardi«, pomisli Hans Kastorp, »koji je izrikom izgubio svaku nadu u nauku i
napredak? Pa i on sam, naš gospodin pedagog? I on je bolestan i neprestano se vraća ovamo,
Karduči teško da bi bio zadovoljan njime.« A glasno reče:
»Dobri ste mi vi. Ta gospođica može svakoga dana da odapne, a vi to nazivate
pokvarenošću! Trebalo bi da budete jasniji. Da ste mi rekli: bolest je ponekad posledica
pokvarenosti, to bi bilo shvatljivo...«
»Vrlo shvatljivo«, ubaci Setembrini. »Bogami, ne biste se ljutili kad bih se na tome
zaustavio?«

»Ili kad biste rekli: bolest ponekad služi kao izgovor za pokvarenost — i na to bih
pristao.«
»Grazie tanto!«
»Ali bolest da je oblik pokvarenosti? Što znači: ne da je proizišla iz pokvarenosti, već da
je ona sama pokvarenost? To je ipak paradoks!«
»O, molim vas, inženjeru, nikakva podmetanja! Ja prezirem paradokse, mrzim ih. Znajte
da sve što sam rekao o ironiji mogao bih reći i za paradoks, pa čak i više. Paradoks je otrovni
cvet kvijetizma, presijavanje trulog duha, najveća pokvarenost od svih. Uostalom,
konstatujem da opet uzimate bolest u zaštitu...«
»Ne, to što kažete zanima me. Sasvim podseća na ponešto što doktor Krokovski izlaže na
svojim ponedeoničnim predavanjima. I on smatra da je bolest samo sekundarna pojava.«
»Nije baš čist idealist.«
»A šta vi imate protiv njega?«
»Baš to što rekoh.«
»Vi niste naklonjeni analizi?«
»Ne svakoga dana. I jesam i nisam za nju, naizmenično, inženjeru.«
»Kako to da shvatim?«
»Analiza je dobra kao oruđe prosvećenosti i civilizacije, dobra, ukoliko ruši glupa
ubeđenja, odstranjuje prirodne predrasude i podriva autoritet, dobra, drugim rečima, kad
oslobađa, profinjuje, čini čovečnijim i od robova stvara ljude zrele za slobodu. Ona je rđava,
vrlo rđava, ukoliko staje na put delu, nanosi štetu životu u samom njegovom korenu,
nemoćna da mu da obličje. Analiza može da bude vrlo neukusna stvar, neukusna kao smrt, s
kojom ima veze uostalom, — srodna je grobu i njegovoj odvratnoj anatomiji...«
»Odlično sročeno, lafe!« nije mogao a da ne pomisli Hans Kastorp, kao i obično kad bi
gospodin Setembrini izgovorio kakvu pedagošku tiradu. Ali on samo reče: