Page 157 - Thomas Mann - Čarobni breg

SLOBODA

Kako se sve ovo činilo Hansu Kastorpu? Nije li bilo tako kao da je sedam nedelja, koje je
neosporno i bez svake sumnje proveo kod ovih ljudi ovde, bilo samo kao sedam dana? Ili mu
se, naprotiv, činilo da na ovom mestu živi već mnogo, mnogo duže nego što je to u stvari
bilo? On se sam pitao, i to kako pitajući sebe tako i raspitujući se kod Joahima o tome, ali
nije mogao doći ni do kakvog rezultata. Bilo je svakako i jedno i drugo istina: kad se osvrne i
pomisli na ovde provedeno vreme, činilo mu se da je to bilo ujedno i neprirodno kratko i
neprirodno dugo vreme, ali koliko je stvarno trajalo nikako mu nije bilo jasno — pod
pretpostavkom, naravno, da je vreme uopšte prirodna pojava i da je dopušteno dovesti ga u
vezu sa pojmom stvarnosti.
U svakom slučaju oktobar je bio na pragu, svakoga dana mogao je doći. Hansu Kastorpu
je bilo lako da to izračuna, a sem toga razgovori drugih pacijenata koje je čuo ukazivali su
mu na to. »Znate li da će kroz pet dana opet prvi?« ču kako Hermina Klefeld reče dvojici
mladih ljudi iz szoga društva, studentu Rasmusenu i onom mladiću debelih usana koji se
zvao Genzer. Posle završenog ručka gosti su stajali između stolova, u trpezariji punoj mirisa
od jela, i ćaskajući oklevali da odu na obavezno odmaranje. »Prvi oktobar. Videla sam na
kalendaru u administraciji. To je drugi koji provodim na ovom veselom mestu. Eto, leto je
prošlo, ukoliko ga je i bilo, s letom nam je podvaljeno, kao što nam je podvaljeno sa celim
ovim životom uopšte.« I ona uzdahnu iz svojih pola pluća, zavrte glavom i podiže ka
tavanici svoje maglovite i glupe oči. »Veselo, Rasmusenu!« reče potom i lupi svog druga po
opuštenom ramenu. »Pričajte nam viceve!« — »Malo ih znam«, odgovori Rasmusen i opusti
ruke ispred grudi, kao peraja, »pa i te ne umem da pričam, uvek sam tako umoran.« — »Ni
pseto«, promrmlja Genzer kroz zube, »ne bi duže živelo ovako.« I oni se zasmejaše, sležući
ramenima.
I Setembrini je, sa čačkalicom u zubima, stajao u njihovoj blizini, i kad su izlazili, reče
Hansu Kastorpu:
»Ne verujte im, inženjeru, ne verujte im nikad kad grde. To čine svi oni bez izuzetka,
mada se ovde osećaju sasvim kao kod kuće. Žive bogovski ne radeći ništa i još zahtevaju da
ih sažaljevamo, zamišljaju da imaju pravo da budu ogorčeni, ironični, cinični! »Na ovom
veselom mestu!« Što, kao da nije veselo? Rekao bih da jeste, i to u najsumnjivijem značenju
te reči. »Podvaljeno nam!« kaže ona ženska glava. »Na ovom veselom mestu podvaljeno
nam je sa životom«. Ali pošaljite je samo u ravnicu, — po načinu njenog života dole neće
biti nikakve sumnje da će učiniti sve da se što je moguće pre opet vrati ovamo. Ah, da,
ironija! Čuvajte se ironije koja se ovde neguje, inženjeru! Čuvajte se uopšte tog duhovnog
stava! Gde ironija nije direktno i klasično sredstvo retorike, u svakom trenutku jasno
zdravom razumu, ona vodi pokvarenosti, postaje prepreka civilizaciji, prljavo koketovanje sa
stagnacijom, tupošću, porokom. Ali pošto je atmosfera u kojoj živimo očevidno vrlo
povoljna za uspevanje ove močvarne biljke, nadam se ili, tačnije, treba da strahujem da me
razumete.«
Zaista su Italijanove reči bile takve da bi još pre sedam nedelja, dole u ravnici, značile za
Hansa Kastorpa samo prazan zvuk, ali boravak ovde učinio je da njegov duh postane
prijemljiv za njihova značenja: prijemljiv u smislu intelektualnog razumevanja, ne baš i u
smislu simpatije, što možda znači još i više. Jer mada je u dubini duše bio radostan što
Setembrini i sad još, uprkos svega što se dogodilo, nastavlja da mu se obraća kao i ranije, i
dalje ga poučava, opominje i pokušava da utiče na njega, njegovo razumevanje išlo je tako