Page 155 - Thomas Mann - Čarobni breg

stub. Prednji red rebara presecala su naoko bleđa leđna rebra. Gore, ključne kosti račvale su
se izvijeno sa obe strane, a u mekanom i svetlucavom omotu mesa ocrtavao se, golo i oštro,
kostur ramena, zglob Joahimovih mišićnih kostiju. U plućnoj duplji bilo je svetlo, ali se
mogao nazreti splet vena, tamne mrlje, neke crnkaste kovrče.
»Jasna slika«, reče savetnik. »To vam je valjana mršavost, militaristička omladina. Imao
sam ja ovde mešine — neprozirne, nemoguće ma šta sagledati. Tek bi trebalo pronaći takve
zrake koji će da probiju i takvo salo... Ali ovo je čist posao. Vidite li dijafragmu?« reče i
pokaza prstom na tamni luk koji se na dnu prozorčeta dizao i spuštao... »Vidite li kovrče
ovde, s leve strane, ova ispupčenja? To je zapaljenje plućne maramice koje je imao kad mu
je bilo petnaest godina. Dišite duboko!« zapovedi on. »Dublje! Kažem: duboko!« I
Joahimova dijafragma podiže se drhteći, koliko je god bilo moguće: na gornjem delu pluća
moglo se primetiti izvesno razbistravanje, ali savetnik nije bio zadovoljan. »Vidite li hilusne
žlezde? Vidite li srasline? Vidite li kaverne ovde? Odatle potiču otrovi koji ga opijaju.« Ali
Kastorpovu pažnju privuklo je nešto kao vreća, kao bezoblična životinja, tamna masa koja se
videla iza srednjeg stuba, i to većim delom s desne strane od posmatrača — masa koja se
ravnomerno širila i skupljala, donekle na način kao kad meduza pliva.
»Vidite li mu srce?« upita savetnik, podižući opet sa butine ogromnu ruku i pokazujući
kažiprstom na živu kesu ... Preblagi bože, to što je Hans Kastorp gledao bilo je srce,
častoljubivo Joahimovo srce!
»Vidim ti srce«, reče prigušenim glasom.
»Izvoli samo«, opet odgovori Joahim i verovatno se nasmeja učtivo tamo gore u mraku.

Ali savetnik im naredi da ćute i da ne sentimentališu. On je ispitivao mrlje i linije, ono
crnkasto kovrčanje u grudnom prostoru, dok je Hans Kastorp pored njega neprestano
posmatrao Joahimovo zagrobno obličje i mrtvački kostur, taj goli skelet i taj memento, suv
kao vreteno. Neko svečano osećanje i užas ispuniše mu dušu. »Da, da, vidim«, reče on više
puta, »bože moj, pa ja vidim!« Slušao je o jednoj ženi, nekoj davno umrloj rođaci, po
Tinapelovima, koja je, kako su pričali, bila obdarena čudnom i nesrećnom sposobnošću koju
je smerno podnosila: naime, da su joj se ljudi koji će skoro umreti priviđali kao skeleti. Tako
je sad i Hans Kastorp video dobrog Joahima, mada zahvaljujući nauci, fizici i optici, tako da
to nije ništa značilo i sve je bilo prirodno i normalno, pogotovu što mu je to Joahim i izrikom
dozvolio. Pa ipak je najednom shvatio i osetio melanholičnu sudbinu te njegove vidovite
tetke. Silno uzbuđen onim što je video, ili tačnije činjenicom što je video on oseti da ga u
duši spopada potajna sumnja da li se sve ovo događa normalno, da li je, ovo što vidi u tami,
ispunjenoj potresom i praskom, zaista nešto dopušteno; i nemirno uživanje u indiskretnoj
radoznalosti mešalo se u njegovim grudima sa osećanjima uzbuđenja i pijeteta.
Ali samo nekoliko minuta kasnije stajao je i on sam, usred bure, za sramnim stubom, dok
je Joahim oblačio svoje opet neprozirno telo. Opet je savetnik zurio u mlečnu ploču, ovoga
puta u organizam Hansa Kastorpa, i po njegovim poluglasnim rečima, isprekidanim izrazima
i grdnjama izlazilo je da je nalaz odgovarao njegovom iščekivanju. A posle je bio toliko
ljubazan da je dozvolio pacijentu, na njegovu usrdnu molbu, da pogleda na ekranu svoju
vlastitu ruku. I Hans Kastorp je video što je morao očekivati da će videti, ali što čoveku
upravo nije dato da vidi, i što ni on nikad nije mislio da će moći da vidi: video je svoj vlastiti
grob. Buduće delo raspadanja video je unapred, snagom svetlosti, meso u kome je živeo,
raspadnuto, uništeno, pretvoreno u ništavnu maglu, a u njemu brižljivo izvajan skelet
njegove ruke, oko čijeg je domalog prsta lebdeo, crn i izdvojen, njegov pečatni prsten koji je
nasledio od dede: tvrdi predmet sa ove zemlje, kojim čovek krasi svoje telo određeno da dole
istrune, dok prsten, oslobodivši se lako, prelazi na drugo meso, koje opet može da ga nosi