Page 154 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Sledeći okrivljeni!« reče Berens i gurnu laktom Hansa Kastorpa. »Samo ne pričajte da
ste umorni! Dobićete jedan primerak besplatno, Kastorpe. Tako ćete još svojoj deci i
unucima moći da projektujete na zidu tajne svojih grudi.«
Joahim se beše sklonio; tehničar promeni ploču. Savetnik Berens je lično upućivao
novajliju kako da sedne i kako da se drži. »Zagrlite je!« reče. »Dasku zagrlite! Ako vam je
volja, možete zamisliti da je nešto drugo. I pritisnite je dobro na grudi, kao da vas to
ispunjava neizmernom srećom. Baš tako! Udahnite. Sad mirno!« komandova on. »Molim
vas, nasmešite se!« Hans Kastorp je čekao trepćući, sa plućima punim vazduha. Iza njega
podiže se bura, pucketalo je, praskalo, treštalo, pa se umiri. Objektiv je pogledao u njegovu
unutrašnjost.
On se spusti, zbunjen i ošamućen onim što se s njim dogodilo, mada samo probijanje nije
ni najmanje osetio. »Vrlo dobro!« reče savetnik. »A sad ćemo i mi lično da pogledamo.« A
dotle je Joahim, budući upućen u stvar, već bio otišao bliže izlaznim vratima i postavio se
kraj jednog stativa, okrenuvši leđa ogromnom aparatu, na kome se, u visini leđa, videla neka
retorta, upola ispunjena vodom, sa cevima za isparavanje, a pred njim je, na visini grudi,
visio uokviren pokretni ekran. Njemu sleva, usred jedne razvodne table i instrumentarijuma,
uzdizala se jedna crvena okrugla lampa. Savetnik je upali, uzjahavši na stoličicu ispred
obešenog ekrana. Svetlost na tavanici se ugasi, samo rubinska svetlost sad je obasjavala
scenu. Zatim šef jednim pokretom ugasi i nju i kabinet ispuni najgušći mrak.
»Oči moraju prvo da se naviknu«, ču se u mraku savetnikov glas. »Prvo moramo da
dobijemo sasvim velike zenice, kao mačke, da bismo videli što hoćemo da vidimo. Svakako

vam je razumljivo da mi našim običnim očima, naviknutim na dnevnu svetlost, ne možemo
odmah da vidimo jasno. U tu svrhu treba prvo da izbijemo sebi iz glave svetli dan sa svim
njegovim slikama.«
»Naravno«, reče Hans Kastorp stojeći iza savetnikovih leđa, i zatvori oči, pošto je bilo
sasvim svejedno da li će mu biti otvorene ili ne, tako je gust bio mrak. »Prvo treba oči da
operemo tminom, da bismo tako mogli što da vidimo, to je jasno. Nalazim da je čak dobro i
ispravno što se prvo malo priberemo, kao u nekoj tihoj molitvi. Stojim ovde i zatvorio sam
oči, i nalazim se u stanju neke prijatne sanjiosti. Ali kakav se to miris oseća ovde?«
»Kiseonik«, reče savetnik. »To što osećate u vazduhu jeste oksigen. Atmosferski
proizvod bure u sobi, je li vam jasno?... Otvarajte oči!« reče. »Sad počinje prizivanje
duhova.« Hans Kastorp pohita da posluša.
Ču se kako kvrcnu prekidač. Nekakav motor zaigra i poče sve jače da pišti, ali ga nov
pokret ruke odmah umiri i dovede u red. Pod se ravnomerno tresao. Mala crvena svetlost,
duguljasta i upravna, gledala ih je odozgo s blagom pretnjom. Negde sevnu munja. I lagano,
u mlečnom sjaju, kao prozor koji se osvetljava, u mraku se ukaza bledi četvorougao svetlog
ekrana, pred kojim je savetnik Berens objašio stoličicu raskrečivši noge i odupirući se
pesnicama o butine, sa šopavim nosom sasvim prilepljenim na ploču kroz koju se moglo da
zagleda u unutrašnjost ljudskog organizma.
»Vidite li, mladiću?« upita on.
Hans Kastorp se naže preko njegovih ramena, ali još jednom podiže glavu u pravcu gde je
pretpostavljao da se nalaze Joahimove oči, koje bez sumnje gledaju blago i tužno, kao onda
na pregledu, i upita:
»Dozvoljavaš li?«
»Izvoli samo«, odgovori Joahim velikodušno iz mraka. I uz drhtanje tla, u praskanju i
tutnjavi razigranih sila, Hans Kastorp je, pognut, zurio kroz to bledo prozorče, zurio u prazan
kostur Joahima Cimsena. Ključna kost se poklapala sa kičmom, praveći taman i rskavičav