Page 153 - Thomas Mann - Čarobni breg

joj strče vratni pršljenovi, i opet ga prođoše žmarci. Video je zatim savetnika Berensa,
leđima okrenutog prema njemu i Joahimu, kako stoji ispred nekog ormara ili kabine s
policama i posmatra neku crvenkastu ploču, koju je ispružene ruke držao prema nejasnoj
svetlosti na tavanici. Prošavši pored njega, oni odoše u dno prostorije, sa pomoćnikom koji je
pripremao što treba za njihov pregled. Čudan miris osećao se ovde. Neka vrsta ustajalog
ozona ispunjavala je atmosferu. Strčeći između prozora sa crnim zastorima, kabina je delila
laboratorijum na dva nejednaka dela. U polutami su se nazirali fizički aparati, konkavna
stakla, razvodne table, uzdignuti instrumenti za merenje, i jedan sanduk sličan fotografskoj
kameri, na pokretnom postolju, i stakleni dijapozitivi, koji su u redovima bili umetnuti u zid,
— čovek nije znao da li se nalazi u ateljeu kakvog fotografa, u mračnoj komori, ili u
radionici kakvog pronalazača i čarobnom tehnološkom laboratorijumu.
Joahim je odmah počeo da se svlači do pojasa. Pomoćnik, jedan mlađi, dežmekasti
Švajcarac crvenih obraza i u belom mantilu, pozva Hansa Kastorpa da uradi isto: ovo ide
brzo, on će odmah doći na red... Dok je Hans Kastorp skidao prsnik, Berens dođe iz manjeg
odeljka, gde je dotle stajao, u onaj prostraniji deo.
»Aha!« reče. »Evo naših Dioskura! Kastorp i Poluks... Uzdržite se od kuknjave, moliću
lepo! Pričekajte samo, za jedan trenutak prozrećemo vas obojicu. Čini mi se da se vi,
Kastorpe, plašite da nam pokažete svoju unutrašnjost? Umirite se, sve se obavlja na vrlo
estetski način. A jeste li već videli moju privatnu galeriju slika?« I on povuče Hansa
Kastorpa za ruku i odvede pred redove tamnih stakala iza kojih je upalio svetlost uključivši
struju, Na osvetljenim pločama ukazaše se slike. Hans Kastorp vide udove: noge, šake,

čašice na kolenu, golenice i butne kosti, ruke i karlične kosti. Ali punački, živi oblik tih
fragmenata ljudskoga tela bio je kao sen i imao mutne konture; nešto kao magla i bledi sjaj
obavijalo je neodređeno svoje jasno jezgro: skelet, koji se isticao sa minucioznom tačnošću.
»Vrlo interesantno«, reče Hans Kastorp.
»Ovo je svakako interesantno«, odgovori savetnik. »Korisna očigledna nastava za mlade
ljude. Svetlosna anatomija, razumete, trijumf novoga vremena. Ovo je ženska ruka, to se vidi
po njenim nežnim oblicima. Njom vas one obgrle u času ljubavi, znate.« I on se zasmeja, pri
čemu se njegova gornja usna sa podšišanim brčićima podiže samo s jedne strane. Slike
iščezoše. Hans Kastorp se okrete na onu stranu gde su se vršile pripreme za Joahimov
radiografski snimak.
To je bilo ispred one kabine na čijoj je drugoj strani u početku stajao savetnik. Joahim je
seo na neku vrstu obućarske stolice ispred neke daske, na koju je pritisnuo grudi i sem toga
ju je obavio rukama; a pomoćnik je popravljao njegov položaj pokretima kao da mesi,
gurajući mu napred ramena i masirajući mu leđa. Zatim ode iza kamere da bi kao kakav
fotograf, pognut, raskrečenih nogu, ispitao šta se vidi, izrazi svoje zadovoljstvo i, stupajući u
stranu, opomenu Joahima da duboko udahne vazduh i da ga ne ispušta dok se sve ne svrši.
Joahimova povijena leđa raširiše se i stadoše. U tom trenutku pomoćnik povuče potrebnu
ručicu na razvodnoj tabli. Tada, u razmaku od dve sekunde, zaigraše strašne sile koje je bilo
potrebno izazvati da bi se probila materija: struje od hiljade, od stotine hiljada volti, koliko
se sećao Hans Kastorp. Jedva obuzdane da korisno posluže, te sile pokušaše da sebi dadu
oduške sporednim putem. Pražnjenje je praskalo kao revolverski pucnji. Plave varnice su
praskale na aparatu za merenje. Duge munje pucketale su duž zidova. Odnekud se pojavi
neka crvena svetlost, slična oku koje mirno i preteći gleda na prostor, a jedna fijola na
Joahimovim leđima ispuni se nečim zelenim. Zatim se sve umiri; svetlosne pojave nestadoše,
i Joahim sa uzdahom ispusti vazduh. Bilo je svršeno.