Page 151 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 151

čekaonicu stupi sledeći pacijent, naravno pre vremena, pošto je nastalo zakašnjenje: bila je to
        madam Šoša.
            U sobici se najednom nalazila Klavdija Šoša; Hans Kastorp je ugleda razrogačenih očiju,
        osećajući jasno kako mu krvi nestade iz lica, a donja vilica se opusti tako da usta samo što
        mu  se  ne  otvoriše.  Klavdijin  dolazak  dogodio  se  tako  neočekivano,  tako  iznenadno:
        najednom je delila sa rođacima taj uzani prostor, a samo trenutak ranije nje uopšte nije bilo.
        Joahim baci brz pogled na Hansa Kastorpa, a zatim ne samo da obori oči, već opet uze sa
        stola ilustrovani list koji je bio ostavio i sakri lice iza njega. Hans Kastorp nije imao snage da
        učini to isto. Pošto je prvo prebledeo, on jako pocrvene, a srce mu je lupalo.
            Gospođa Šoša sede kraj vrata od kabineta, u jednu malu okruglastu naslonjaču sa krnjim,
        gotovo rudimentarnim naslonom za ruke; naslonivši se, ona prebaci lako nogu preko noge i
        pogleda u prazno, dok su joj oči, te »Pšibislavljeve oči«, usled svesti da je neko posmatra,
        nervozno  skretale  od  svoga  pravca,  gledajući  malo  razroko.  Nosila  je  beli  sviter  i  plavu
        suknju, a na krilu je držala neku knjigu, neku svesku iz pozajmne biblioteke, kako izgleda,
        dok je cipelom lagano lupkala po podu.
            Već posle minuta i po ona promeni položaj, pogleda oko sebe, ustade sa izrazom lica kao
        da ne zna šta da radi i kome da se obrati — i poče da govori. Upita nešto, postavi Joahimu
        jedno pitanje, mada je on na izgled bio zadubljen u svoju ilustraciju, dok je Hans Kastorp
        sedeo sasvim besposlen. Njena usta stvarala su reči a belo grlo davalo im je glas: bio je to
        dubok  ali  prijatno  hrapav  glas,  mada  ne  bez  izvesne  oštrine,  koji  je  Hans  Kastorp  već
        poznavao, koji je poznavao odavno i koji je jednom čak čuo iz neposredne blizine: onda kad

        je tim glasom baš njemu bilo rečeno: »Rado. Ali mi je posle časa moraš svakako vratiti.«
        Istina,  ovo  je  bilo  izgovoreno  tečnije  i  odlučnije;  sada  su  reči  dolazile  malo  razvučeno  i
        isprekidano, ona koja ih je izgovarala nije imala nikakvo prirodno pravo na njih, ona ih je
        samo  zajmila,  kao  što  je  Hans  Kastorp  već  nekoliko  puta  čuo  da  čini,  osećajući  pri  tom
        izvesnu superiornost, ali izmešanu sa smernim divljenjem. S jednom rukom u džepu svoje
        vunene bluze a s drugom na zatiljku, gospođa Šoša upita:
            »Izvinite, kad su vama rekli da dođete?«
            A  Joahim,  bacivši  brz  pogled  na  svoga  rođaka,  odgovori  sedeći  i  dalje,  sastavljenih
        potpetica:
            »U pola četiri.«
            Ona opet reče:
            »A meni u četvrt do četiri. Šta je ovo? Neki su sad baš ušli, je l’ te?«
            »Da, dvoje«, odgovori  Joahim. »Oni su pre nas bili na redu. S pregledom su  u
        zakašnjenju. Izgleda da je sve pomereno za pola časa.«
            »To je neprijatno«, reče ona i nervozno dodirnu kosu.
            »Veoma«, odgovori Joahim. »I mi čekamo već skoro pola časa.«
            Tako su oni razgovarali, a Hans Kastorp je slušao kao u snu. To što je Joahim razgovarao
        sa gospođom Šoša bilo je skoro isto kao da je i on sam razgovarao, — premda opet, naravno,
        i nešto sasvim drugo. Ono »veoma« uvredilo je Hansa Kastorpa, činilo mu se da je neučtivo
        ili  bar  čudno  nemarno,  s  obzirom  da  okolnosti.  Ali  najzad,  Joahim  je  mogao  s  njom  da
        govori — on je uopšte mogao s njom da govori, i možda se ponosio pred njim tim svojim
        drskim »veoma«, otprilike kao što se i on sam pravio važan pred Joahimom i Setembrinijem
        kad su  ga upitali koliko misli  da ostane, a on odgovorio »tri  nedelje«. Ona se svojim
        pitanjem obratila Joahimu, iako je bio zadubljen  u novine  —  svakako što je bio stariji
        pacijent, njoj iz viđenja duže poznat; ali i iz onog drugog razloga možda, što je uglađeno
        ophođenje i razgovor artikulisanim rečima bio u njihovom slučaju na svom mestu, i što među
   146   147   148   149   150   151   152   153   154   155   156