Page 151 - Thomas Mann - Čarobni breg

čekaonicu stupi sledeći pacijent, naravno pre vremena, pošto je nastalo zakašnjenje: bila je to
madam Šoša.
U sobici se najednom nalazila Klavdija Šoša; Hans Kastorp je ugleda razrogačenih očiju,
osećajući jasno kako mu krvi nestade iz lica, a donja vilica se opusti tako da usta samo što
mu se ne otvoriše. Klavdijin dolazak dogodio se tako neočekivano, tako iznenadno:
najednom je delila sa rođacima taj uzani prostor, a samo trenutak ranije nje uopšte nije bilo.
Joahim baci brz pogled na Hansa Kastorpa, a zatim ne samo da obori oči, već opet uze sa
stola ilustrovani list koji je bio ostavio i sakri lice iza njega. Hans Kastorp nije imao snage da
učini to isto. Pošto je prvo prebledeo, on jako pocrvene, a srce mu je lupalo.
Gospođa Šoša sede kraj vrata od kabineta, u jednu malu okruglastu naslonjaču sa krnjim,
gotovo rudimentarnim naslonom za ruke; naslonivši se, ona prebaci lako nogu preko noge i
pogleda u prazno, dok su joj oči, te »Pšibislavljeve oči«, usled svesti da je neko posmatra,
nervozno skretale od svoga pravca, gledajući malo razroko. Nosila je beli sviter i plavu
suknju, a na krilu je držala neku knjigu, neku svesku iz pozajmne biblioteke, kako izgleda,
dok je cipelom lagano lupkala po podu.
Već posle minuta i po ona promeni položaj, pogleda oko sebe, ustade sa izrazom lica kao
da ne zna šta da radi i kome da se obrati — i poče da govori. Upita nešto, postavi Joahimu
jedno pitanje, mada je on na izgled bio zadubljen u svoju ilustraciju, dok je Hans Kastorp
sedeo sasvim besposlen. Njena usta stvarala su reči a belo grlo davalo im je glas: bio je to
dubok ali prijatno hrapav glas, mada ne bez izvesne oštrine, koji je Hans Kastorp već
poznavao, koji je poznavao odavno i koji je jednom čak čuo iz neposredne blizine: onda kad

je tim glasom baš njemu bilo rečeno: »Rado. Ali mi je posle časa moraš svakako vratiti.«
Istina, ovo je bilo izgovoreno tečnije i odlučnije; sada su reči dolazile malo razvučeno i
isprekidano, ona koja ih je izgovarala nije imala nikakvo prirodno pravo na njih, ona ih je
samo zajmila, kao što je Hans Kastorp već nekoliko puta čuo da čini, osećajući pri tom
izvesnu superiornost, ali izmešanu sa smernim divljenjem. S jednom rukom u džepu svoje
vunene bluze a s drugom na zatiljku, gospođa Šoša upita:
»Izvinite, kad su vama rekli da dođete?«
A Joahim, bacivši brz pogled na svoga rođaka, odgovori sedeći i dalje, sastavljenih
potpetica:
»U pola četiri.«
Ona opet reče:
»A meni u četvrt do četiri. Šta je ovo? Neki su sad baš ušli, je l’ te?«
»Da, dvoje«, odgovori Joahim. »Oni su pre nas bili na redu. S pregledom su u
zakašnjenju. Izgleda da je sve pomereno za pola časa.«
»To je neprijatno«, reče ona i nervozno dodirnu kosu.
»Veoma«, odgovori Joahim. »I mi čekamo već skoro pola časa.«
Tako su oni razgovarali, a Hans Kastorp je slušao kao u snu. To što je Joahim razgovarao
sa gospođom Šoša bilo je skoro isto kao da je i on sam razgovarao, — premda opet, naravno,
i nešto sasvim drugo. Ono »veoma« uvredilo je Hansa Kastorpa, činilo mu se da je neučtivo
ili bar čudno nemarno, s obzirom da okolnosti. Ali najzad, Joahim je mogao s njom da
govori — on je uopšte mogao s njom da govori, i možda se ponosio pred njim tim svojim
drskim »veoma«, otprilike kao što se i on sam pravio važan pred Joahimom i Setembrinijem
kad su ga upitali koliko misli da ostane, a on odgovorio »tri nedelje«. Ona se svojim
pitanjem obratila Joahimu, iako je bio zadubljen u novine — svakako što je bio stariji
pacijent, njoj iz viđenja duže poznat; ali i iz onog drugog razloga možda, što je uglađeno
ophođenje i razgovor artikulisanim rečima bio u njihovom slučaju na svom mestu, i što među