Page 149 - Thomas Mann - Čarobni breg

raspita ko je taj zemljak što posećuje gospođu Šoša. Ali umesto da mu donese vesti o tome,
nekoliko dana kasnije doznala je nešto sasvim novo.
Doznala je da neko slika gospođu Šoša, pravi njen portret, i upita Hansa Kastorpa da li je
i njemu to poznato. Ali i ako nije, može biti uveren u to, doznala je iz najpouzdanijeg izvora.
Već duže vremena ona pozira za portret nekome ovde u kući — i to kome? Savetniku! Da,
gospodinu savetniku Berensu, koji je u tu svrhu viđa u svom privatnom stanu skoro svakoga
dana.
Ova vest uzbudi Hansa Kastorpa još više nego prethodna. Nije prestajao da o tome pravi
nakazne šale. Pa da, svakako, dobro je poznato da savetnik slika masnim bojama. Šta to
smeta nastavnici? To nije zabranjeno, i svakome stoji do volje. Dakle u savetnikovoj kući, u
stanu toga udovca? Svakako da gospođica fon Milendonk prisustvuje tom poziranju. —
Teško da ona ima vremena za to. — »Ni Berens ne bi trebalo da ima mnogo više slobodnog
vremena od glavne sestre«, reče Hans Kastorp strogo. Ali mada je izgledalo da je razgovor
ovim završen, on nije ni pomišljao da ga prekine, već se i dalje raspitivao o ovom i onom: o
slici, njenom formatu, i da li je samo glava ili ceo portret; pitao je i o vremenu poziranja, ali
mu gospođica Engelhart ni u ovome nije mogla pružiti detaljne podatke i morala je da ga
uteši obećanjem da će se dalje raspitivati.
Posle ove vesti Hans Kastorp je imao 37,7. Njega su mnogo više vređale i bolele posete
koje je gospođa Šoša pravila nego one koje je primala. Privatni i lični život gospođe Šoša,
kao takav i nezavisno od njegove sadržine, bio je počeo da ga muči i uznemirava, a koliko je
tek i jedno i drugo osećanje moralo da se pooštri kad su mu do ušiju doprle te sumnjive priče

o načinu njenog života. Doduše izgledalo je sasvim moguće da je odnos ruskog posetioca
prema svojoj zemljakinji bio prozaične i naivne prirode; ali je Hans Kastorp bio od izvesnog
vremena sklon da prozaičnost i naivnost smatra za trice — kao što se nije mogao uzdržati,
niti ga je kogod mogao odvratiti, da sve to slikanje uljanim bojama smatra za nešto drugo
nego vezu između jednog udovca grubog rečnika i jedne mlade žene uskih očiju i mačkastog
hoda. Ukus, koji je savetnik pokazao izborom svoga modela, suviše je odgovarao njegovom
vlastitom da bi mogao verovati u neku nezainteresovanost, mada se s tim malo slagala
pomisao na savetnikove modre obraze i njegove suzne, zakrvavljene oči.
Tih dana je, sam i slučajno, zapazio nešto što je na njega delovalo sasvim drukčije,
premda se opet ticalo potvrde njegovog ukusa. Za poprečnim stolom gospođe Salomon i
onog proždrljivog učenika sa naočarima, levo od stola naših rođaka, odmah do pobočnih
staklenih vrata, sedeo je jedan bolesnik, rodom iz Manhajma, kao što je Hans Kastorp čuo,
čovek tridesetih godina, proređene kose, pokvarenih zuba i neodlučna govora, onaj isti što je
ponekad u društvu, posle večere, svirao na klaviru, i to najčešće svadbeni marš iz Sna letnje
noći. Govorilo se da je vrlo pobožan, što, sasvim razumljivo, nije bio redak slučaj među
ovim ljudima ovde, kako je čuo Hans Kastorp. Svake nedelje, kažu, odlazio je na službu
božju dole u »Mesto«, a dok je ležao i odmarao se čitao je pobožne knjige čije su korice bile
ukrašene putirom ili palmovom grančicom. E taj čovek — kako je jednoga dana primetio
Hans Kastorp — upravljao je svoje poglede u istom pravcu u kome i on, piljio je u gipku
pojavu gospođe Šoša, i to na skoro pseći način, plašljivo i nametljivo. Opazivši to jednom,
Hans Kastorp je posle, hteo-ne hteo, to primećivao u svakoj prilici. Gledao ga je uveče, u
sobi za kartanje, kako stoji među gostima, zanet i utonuo u posmatranje te ljupke, mada
bolešću načete žene, koja je preko, u malom salonu, sedela na kanabetu i ćaskala sa
Tamarom runaste kose (tako se zvala ta devojka humorističnog tipa), sa doktorom
Blumenkolom i sa onim svojim susedom za stolom, gospodinom upalih grudi i opuštenih
ramena. Video ga je kako se okreće, gura tamo-amo, pa onda opet lagano okreće glavu