Page 148 - Thomas Mann - Čarobni breg

Joahimovih grudi na lice, brzo pogledao rođaka u oči, s tom razlikom samo što je onda
razlog njegovog straha bio sažaljenje i briga, dok se ovde ticalo nečeg sasvim drugog.
I tako je život u Berghofu, taj za mnogo šta povoljan i uređen život na uzanom prostoru,
opet našao svoj ujednačeni tok. U iščekivanju radiografskog snimka, Hans Kastorp je
produžio da ga deli sa dobrim Joahimom, radeći iz časa u čas sve što bi njegov rođak radio; i
nema sumnje da je to društvo bilo dobro za mladog čoveka. Jer mada je to bilo samo društvo
jednog bolesnika, u njemu je bilo mnogo vojničke revnosti i uzoritosti, revnosti koja je,
istina, i ne budući toga svesna, bila već gotova da nađe zadovoljstvo u dužnostima koje
iziskuje lečenje, tako da su te dužnosti postale tako reći naknada za neispunjenje normalne
dužnosti i nešto kao zamena pravoga poziva: — Hans Kastorp nije bio toliko glup da to ne
primeti. Ali je vrlo dobro osećao koliko ta bliskost koči i obuzdava njegovu narav, narav
jednog civila, i možda ga je baš ona, njen primer i kontrola s Joahimove strane, sprečavala da
javno preduzme kakav nerazmišljen korak. Jer on je jasno uviđao koliko je dobri Joahim
morao da pati od atmosfere pune pomorandžinog mirisa, koji je svakodnevno dopirao do
njega, a u kojoj su se nalazile okrugle mrke oči, mali rubin, mnogo jedva opravdane
smešljivosti i po spoljašnjosti vrlo lepe grudi. A razum i častoljublje, što je činilo da se
Joahim plaši i beži od uticaja te atmosfere, dirali su Hansa Kdstorpa, nagonili i njega na
izvestan red i disciplinu i sprečavali ga da od te žene uzanih očiju tako reći »pozajmi
olovku« — što bi, po svemu sudeći, da nema te bliskosti bio sasvim gotov da učini.
Joahim nije nikad govorio o smešljivoj Marusji, a to je sprečavalo Hansa Kastorpa da s
njim govori o Klavdiji Šoša. U naknadu za to on je diskretno razgovarao sa nastavnicom,

koja je sedela za stolom njemu s desne strane, zadirkivao je da ima slabosti za tu bolesnicu
gipkih pokreta, naterujući staru devojku da crveni, a pri tom je podražavao dostojanstveno
držanje staroga Kastorpa, oslanjajući bradu na okovratnik. Sem toga uporno je navaljivao
kod nje da dozna nešto novo i zanimljivo o ličnim prilikama gospođe Šoša, o njenom
poreklu, njenom mužu, njenim godinama, prirodi njene bolesti. Hteo je da zna da li ima dece.
Ah ne, dece nema. Šta bi žena kao ona i radila sa decom? Verovatno joj je bilo strogo
zabranjeno da ih ima — a s druge strane, kakva bi to i bila deca? Hans Kastorp joj je morao
dati za pravo. Uostalom, biće da je za to već i dockan, napomenu on, prisiljavajući se da
bude objektivan. Ponekad, s profila lice gospođe Šoša čini mu se već malo oštro. Da nije već
prešla tridesetu? Gospođica Engelhart to odlučno odbi. Klavdija trideset? U najgorem slučaju
njoj je dvadeset i osam. A što se tiče profila, ona svom susedu ne dozvoljava da tako što
govori. Klavdijin profil je sasvim mladalački nežan i sladak, mada naravno i interesantan, a
ne kao profil kakve bilo zdrave guske. I za kaznu, gospođica Engelhart dodade, ne zastajući,
neka zna da gospođu Šoša često posećuje jedan gospodin, neki njen zemljak koji stanuje u
»Mestu«: ona ga prima posle podne u svojoj sobi.
Ovo je bilo dobro sračunato. Lice Hansa Kastorpa izobliči se uprkos sveg njegovog
uzdržavanja, pa čak i ravnodušno izgovorene primedbe »Ama zbilja?« i »Gle ti samo!«,
kojima je pokušao da odgovori na ovo otkriće, imale su nečeg izobličenog. Pošto nije bio u
stanju da olako primi postojanje tog zemljaka gospođe Šoša, kao što se u početku trudio da
izgleda, on se na njega stalno vraćao, dok su mu usne podrhtavale. Mlađi čovek? — Mlad i
ugledan, po svemu što čuje, odgovori nastavnica, jer nije mogla da sudi na osnovu
sopstvenog viđenja. — Bolestan? — Najviše lako bolestan. — »Nadam se«, reče Hans
Kastorp podrugljivo, »da se na njemu vidi više rublja nego na njegovim zemljacima sa »stola
loših Rusa«, — na što Engelhartova, i dalje za kaznu, odgovori da može da jamči za to. Tada
on priznade da je to stvar o kojoj treba povesti računa, i ozbiljno joj stavi u dužnost da se