Page 147 - Thomas Mann - Čarobni breg

proteklog vremena. I Hans Kastorp ih je u tome mogao bez teškoća razumeti, jer i sam je
sedeo na svom mestu na kraju stola, između nastavnice i mis Robinsonove, baš kao da je
sinoć sedeo tu poslednji put.
A kad se već za njegovim stolom nisu mnogo uzbuđivali završetkom njegovog odsustva,
kako bi to tek mogli da primete oni drugi u trpezariji? Tamo to uošpte niko nije ni zapazio,
sa izuzetkom Setembrinija koji je po završetku obeda prišao da ih pozdravi na svoj šaljiv i
prijateljski način. Hans Kastorp je, naravno, bio sklon da napravi još jedan izuzetak, ali mi
ne ulazimo u opravdanost toga. On je sebe uveravao da je Klavdija Šoša primetila njegov
povratak, da ga je, čim je ušla, sa zakašnjenjem kao uvek, i kad su lupila staklena vrata,
pogledala svojim uzanim očima, susrevši se sa njegovim, i čim je sela, još jednom, smešeći
se, okrenula se i pogledala ga: smešeći se, kao pre tri nedelje, pre nego što je pošao na
pregled. I taj njen gest bio je tako neprikriven i prema njemu i prema ostalim gostima — da
nije znao da li da tim bude ushićen ili da to shvati kao znak nipodaštavanja i da se zbog toga
ljuti. U svakom slučaju njemu se srce steglo pod tim pogledom, koji je u njegovim očima na
fantastičan i zanosan način poricao i opovrgavao činjenicu da se on i ta bolesnica zvanično
ne poznaju, — njemu se srce skoro bolno steglo čim su tresnula staklena vrata, jer taj
trenutak je on i čekao, teško dišući.
Ovde treba dodati da je Kastorpov sentimentalni odnos prema pacijentkinji sa »stola
boljih Rusa« napravio za vreme njegovog samovanja vrlo veliki napredak, — mislimo
simpatija koju su pokazivali njegova čula i njegov skromni duh prema toj ličnosti osrednjeg
rasta, gipko mačkastog hoda i mongolskih očiju, jednom reči njegova zaljubljenost

(upotrebimo ovu reč, mada je ta reč »od dole«, reč iz ravnice, i mada bi mogla da da povoda
za pretpostavku da se ovde na neki način može primeniti ona pesmica I reč jedna — bože
sveti...). Njena slika lebdela mu je pred očima dok je, probudivši se rano, gledao kako zora
lagano otkriva sobu, ili uveče, dok je gledao u sve gušći mrak (i onoga časa kad je
Setembrini, iznenada upalivši svetlost, ušao kod njega, lebdela je ona pred njim sasvim
jasno, i to je bio razlog što je pocrveneo kad je ugledao humanistu). U svakom času svoga
razdrobljenog dana mislio je na nju, na njena usta, njene jagodice, njene oči, čiji su mu se
boja, oblik i položaj urezali u dušu, na njena opuštena leđa, na držanje njene glave, na vratni
pršljen na razrezu bluze za potiljkom, na njene ruke, preobražene pod najtananijim tilom, —
i ako smo prećutali da su mu zahvaljujući tom sredstvu časovi lako i bez muke prolazili, to je
samo zato što sa simpatijom učestvujemo u nemiru njegove savesti, koji se mešao sa
zastrašujućom spećom tih slika i vizija. Da, s tim slikama bio je povezan strah, silno
uzbuđenje, nada koja se gubila u nečem neodređenom, bezgraničnom i potpuno
pustolovnom, radost i strah, bez imena, ali od koga se srce mladićevo — njegovo srce u
pravom i fiziološkom smislu — ponekad tako naglo stezalo, da bi jednu ruku stavljao blizu
toga organa, a drugu podizao na čelo (držeći je kao štit nad očima) i šaputao:
»Bože moj!«
Jer iza tog čela bile su misli i polumisli, i tek one su davale slikama i vizijama njihovu
preveliku slast, one su se odnosile na nemarnost i bezobzirnost gospođe Šoša, na njenu
bolest, značaj i pojačanu važnost koju je bolest davala njenom telu, na pojavu da bolest celo
njeno biće pretvara u telo, — bolest u kojoj je sada i Hans Kastorp, prema lekarskom sudu,
imao udela. Iza svog čela shvatio je pustolovnu slobodu kojom je gospođa Šoša, okrećući se
i smešeći se, prenebregavala činjenicu što se oni zvanično ne poznaju, tako kao da oni nisu
društvena bića i kao da nije čak ni potrebno da između sebe razgovaraju ... I baš od toga se
užasnuo, užasnuo na isti način kao onda u ordinaciji, kad je, preletevši pogledom sa