Page 146 - Thomas Mann - Čarobni breg

»BOŽE MOJ, PA JA VIDIM!«

Prošla je čitava nedelja pre nego što je glavna sestra fon Milendonk poručila Hansu
Kastorpu da dođe u rendgenski kabinet. On sam nije hteo da navaljuje. U Berghofu su svi
bili zauzeti, lekari i personal imali su očevidno pune ruke posla. Poslednjih dana bili su došli
novi gosti: dva ruska studenta s gustom kosom i u crnim bluzama, do grla zatvorenim, koje
nisu dale da se vidi ni krajičak rublja; jedan holandski bračni par, kome su dodeljena mesta
za Setembrinijevim stolom; jedan grbavi Meksikanac, koji je svoje društvo za stolom
prepadao strašnim napadima astme: tada bi se svojim dugim rukama kao kleštima hvatao za
suseda, bilo to muško ili žensko, držao ga čvrsto kao u mengelama i, uprkos njegovog
užasnog opiranja i pozivanja u pomoć, uvlačio ga u svoju moru. Ukratko rečeno, trpezarija je
bila bezmalo sasvim puna, mada je zimska sezona počinjala tek u oktobru. A i sam
Kastorpov slučaj, stepen njegove bolesti jedva mu je davao pravo da za sebe zahteva naročite
obzire. Gospođa Šter, recimo, pored sve svoje gluposti i prostote, bila je bez sumnje mnogo
bolesnija od njega, da i ne govorimo o doktoru Blumenkolu. Morao bi čovek biti lišen
svakog smisla za hijerarhiju i razliku, kad u slučaju Hansa Kastorpa ne bi pokazivao
skromnu uzdržljivost — pogotovu što je takvo shvatanje odgovaralo duhu samoga zavoda.
Laki bolesnici značili su vrlo malo, on je to mogao da zaključi iz mnogih razgovora. O njima
se govorilo s potcenjivanjem, prema merilu koje ovde važi, na njih se gledalo preko ramena,
i to ne samo od strane ozbiljnih bolesnika, koji su u većem i velikom stepenu bili bolesni,
već čak i od onih koji su i sami bili »lako« bolesni: time su oni, istina, pokazivali da i sebe
potcenjuju, ali su, potčinjavajući se tom merilu, sačuvali jedno više samopoštovanje. A to je
sasvim čovečanski. »Ah, on!« govorili bi jedno o drugom, »tome u stvari nije ništa, on jedva
ima pravo da sedi ovde. On nema čak ni kavernu...« Takav je duh vladao ovde; bio je to na
svoj način aristokratski duh, i Hans Kastorp mu se priklonio iz urođenog poštoranja zakona i
reda svake vrste. Druga zemlja, drugi običaji, kaže se. Putnici pokazuju priličnu
nevaspitanost ako se smeju običajima i shvatanjima svojih domaćina, a načina kojima se
postiže ugled ima mnogo. Čak i prema Joahimu pokazivao je Hans Kastorp izvesno
poštovanje i izvestan obzir, ne samo što je on duže proveo ovde i bio njegov vođ i čičeron u
ovoj sredini, već naročito stoga što je on nesumnjivo bio »teži slučaj«. A pošto je opšti stav
bio takav, razumljivo je što je kod svakog postojala sklonost da što više uveliča svoj slučaj,
pa čak i da preteruje u tom pogledu, da bi pripadao aristokratiji ili joj se što više približio. I
sam Hans Kastorp, kad bi ga za stolom upitali, pomenuo bi koju crtu više nego što je stvarno
imao, i nije mogao da se ne oseća polaskanim kad bi mu se pripretilo prstom kao nekom ko
je mnogo gori nego što se pokazuje. Ali i sa tim malim preterivanjem, ostajao je, tačno
govoreći, i dalje član nižega reda, tako da mu je sasvim priličilo da u ponašanju bude strpljiv
i uzdržljiv.
On je pored Joahima nastavio da živi životom svoje prve tri nedelje, tim već uobičajenim,
ujednačenim i tačno uređenim životom, i od prvog dana išlo je kao podmazano, kao da ga
nikad nije ni prekidao. Taj prekid je zaista bio neznatan; on je to jasno osetio čim se ponova
pojavio za stolom u trpezariji. Joahim, koji je takvim događajima pridavao naročitu važnost,
bio se istina postarao da njegovo mesto ukrasi sa nekoliko cvetova, ali društvo za stolom
pozdravilo ga je bez ikakvih ceremonija i njihov doček se samo neznatno razlikovao od
ranijeg, kome nije prethodio rastanak od tri nedelje već samo od tri časa: ovo je dolazilo
manje usled ravnodušnosti prema njegovoj jednostavnoj i simpatičnoj ličnosti i što su ti ljudi
bili suviše zauzeti sobom, to jest svojim tako interesantnim telom, nego što nisu bili svesni