Page 145 - Thomas Mann - Čarobni breg

Polazeći na ovaj izlet Hans Kastorp nije bio poneo kalendar, i tako nije uvek bio sasvim
načisto u pogledu datuma. S vremena na vreme pitao bi o tome rođaka, koji ni sam nije uvek
bio sasvim siguran u toj stvari. Ipak su nedelje, naročito ona sa »polumesečnim« koncertom,
druga koju je Hans Kastorp proveo na ovaj način, pružale izvestan oslonac, i jedno je bilo
sigurno: da se polako zašlo prilično u septembar, došlo gotovo do njegove sredine. Otkako je
Hans Kastorp legao u postelju, napolju, u dolini, mutno i hladno vreme koje je onda vladalo
ustupilo je mesto divnim danima, kao usred leta, bezbrojnim lepim danima, čitavom nizu
takvih dana, tako da je Joahim svakoga jutra ulazio kod svog rođaka u belim pantalonama i
ovaj nije mogao a da ne da izraza iskrenom žaljenju, žaljenju duše i njegovih mladih mišića,
što mu propada tako divno vreme. Jednom je čak poluglasno rekao da je »sramota« što
propušta takve dane, ali je odmah zatim dodao da on, i da je na nogama, teško da bi to
mogao iskoristiti više nego sad, pošto iz iskustva zna da ne sme mnogo da se kreće. Najzad,
kroz široka balkonska vrata, širom otvorena, on je ipak donekle uživao u tom toplom sjaju
napolju.
Ali pred kraj roka određenog mu za ležanje, vreme se opet promeni. Prekonoć je postalo
maglovito i hladno, dolina se izgubila u mokroj vejavici. a suv vazduh od parnog grejanja
ispunio je sobu. Tako je bilo i onoga dana kad je Hans Kastorp, prilikom jutarnje lekarske
posete, podsetio savetnika da je već prošlo tri nedelje kako leži i pitao da li sme da ustane.
»Šta, vraga, zar ste vi već gotovi?« reče Berens. »Da vidimo! Tako je, zaista. Bože moj,
kako brzo starimo! Promenilo se nije bogzna šta kod vas, za ovo vreme. Kako, juče je bila
normalna? Da, sem temperature u šest sati posle podne. E pa onda, Kastorpe, ni ja neću da

budem takav i vratiću vas ljudskoj zajednici. Ustanite i hodajte, čoveče! U određenim
granicama i s merom, naravno. U najskorijem vremenu načinićemo vašu unutrašnju sliku i
priliku. Pribeležite to!« reče doktoru Krokovskom, izlazeći i pokazujući svojim ogromnim
palcem na Hansa Kastorpa, pogledavši asistenta zakrvavljenim, suznim plavim očima...
I Hans Kastorp tako napusti remizu.
U kaljačama i s podignutom jakom od kaputa, prvi put je opet pratio svoga rođaka do
klupe kraj vododerine i vratio se natrag. Uz put je postavio pitanje koliko bi ga savetnik
ostavio da leži, da nije rekao da je rok istekao. A na to Joahim, mračna pogleda i sa ustima
otvorenim kao da će izustiti očajno »ah!« učini rukom pokret pun nečeg nedoglednog.