Page 144 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 144

osećala  izvesna  uzbuđenost,  »da  vam  u  vašim  opitima  i  eksperimentima  budem  malo  od
        pomoći i da utičem na vas ispravljajući vas kad zapreti opasnost kobne pristrasnosti?«
            »Pa naravno, svakako, gospodine Setembrini!«  Hans Kastorp pohita  da napusti svoj
        zbunjeni i donekle prkosni stav, prestade da dobuje po jorganu i svome gostu se obrati sa
        nekom smetenom ljubaznošću. »To je čak neobično ljubazno od vas... Ja se samo pitam da li
        ja zbilja ... To jest da li se kod mene...«
            »Sasvim sine pecunia«, citirao je gospodin Setembrini ustajući. »Mi bar nismo cicije.« I
        oni se zasmejaše. Ču se kako se otvaraju spoljašnja vrata, a u istom trenutku spusti se kvaka i
        na unutrašnjim vratima. To je bio Joahim koji se vratio iz društva posle večere. Kad ugleda
        Setembrinija i on pocrvene kao što je to malopre učinio Hans Kastorp, i njegovo preplanulo
        lice postade za nijansu tamnije.
            »O,  pa  ti  imaš  goste«,  reče  on.  »Mora  da  ti  je  bilo  prijatno.  Mene su  zadržali  dole.
        Naterali su me da odigram partiju bridža. Zvanično se to zove bridž«, reče vrteći glavom, »a
        u stvari je bilo nešto sasvim drugo. Dobio sam pet maraka...«
            »Samo da to za tebe ne dobije neku poročnu privlačnu moć«, reče Hans Kastorp. »Hm,
        hm. Gospodin Setembrini  mi je dotle tako lepo prekratio vreme... što je uostalom sasvim
        nezgodno  reći.  To  bi  se  još  nekako  i  moglo  reći  za  vaš  lažni  bridž,  međutim,  gospodin
        Setembrini mi je ispunio vreme na tako značajan način ... Čovek na svome mestu trebalo bi
        da zapne i rukama i nogama da pobegne odavde — gde se čak ni bridž ne igra kako treba.
        Ali da bih mogao što češće da slušam gospodina Setembrinija i da se u razgovoru koristim
        njegovom pomoći, gotovo bih poželeo da beskrajno imam temperaturu i da stalno ostanem

        kod vas... Na kraju će još morati da mi dadu »nemu sestru«, da ne bih podvaljivao.«
            »Ponavljam,  inženjeru,  da  ste  vi  velika  šaljivčina«,  reče  Italijan.  I  on  se  oprosti  na
        najljubazniji način. Kad je ostao sam sa svojim rođakom, Hans Kastorp uzdahnu.
            »Ovo ti je okoreli pedagog!« reče. »Pedagog humanističkog soja, to se mora priznati. Ne
        prestaje da ispravlja čoveka, čas u vidu priča, čas na apstraktan način. I čega ti se sve čovek
        ne dotakne s njim — nikad ne bih mogao misliti da se o tim stvarima može govoriti i da se
        uopšte mogu razumeti! I da sam se s njim sreo dole, u ravnici, ja ih zbilja ne bih  ni
        razumeo«, dodade on.
            U to doba, Joahim bi ostao kod njega neko vreme, žrtvujući pola ili tri četvrti časa od
        svog  obaveznog  ležanja  posle  večere.  Ponekad  bi  igrali  šaha  na  Kastorpovom  stočiću  za
        obede: Joahim je bio doneo šah od dole. Zatim bi uzeo vreću i ćebad i s termometrom u
        ustima otišao na balkon, a i Hans Kastorp bi poslednji put još izmerio temperaturu, dok bi
        laka muzika, izdaleka ili izbliza, dopirala iz doline utonule u noć. U deset sati završavalo se
        obavezno ležanje: čulo bi se kretanje Joahimovo, čuo bi se bračni par sa »stola loših Rusa« ...
        I Hans Kastorp bi se okrenuo na stranu, u očekivanju da zaspi.
            Noć je bila teža polovina dana, jer Hans Kastorp bi se često budio i ostajao tako satima
        budan, bilo što mu njegova ne sasvim normalna temperatura nije davala da zaspi, bilo što je
        njegova  želja  i  potreba  za  snom  bila  umanjena  njegovim  potpuno  horizontalnim  načinom
        života.  Zato  su  časovi  dremanja  bili  ispunjeni  raznolikim  i  živim snovima, o kojima  je
        mogao  da  razmišlja  dok  je  ležao  budan.  Iako  su  časovi  preko  dana  bili  skraćeni
        raščlanjavanjem  na  mnoge  delove,  u  noći  je  nejasna  jednolikost  časova  koji  su  proticali
        delovala na isti način. A kad bi se najzad približilo jutro, bilo je zabavno posmatrati kako se
        soba postepeno osvetljava i pojavljuje, kako se predmeti pomaljaju i otkrivaju, gledati kako
        se napolju pali dan, nekad u mutnom ognju koji tinja, nekad u vedroj zažarenosti; i pre nego
        što bi čovek i pomislio, opet bi došao trenutak kad bi energično kucanje na vrata objavilo da
        stupa na snagu dnevni red.
   139   140   141   142   143   144   145   146   147   148   149