Page 144 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 144
osećala izvesna uzbuđenost, »da vam u vašim opitima i eksperimentima budem malo od
pomoći i da utičem na vas ispravljajući vas kad zapreti opasnost kobne pristrasnosti?«
»Pa naravno, svakako, gospodine Setembrini!« Hans Kastorp pohita da napusti svoj
zbunjeni i donekle prkosni stav, prestade da dobuje po jorganu i svome gostu se obrati sa
nekom smetenom ljubaznošću. »To je čak neobično ljubazno od vas... Ja se samo pitam da li
ja zbilja ... To jest da li se kod mene...«
»Sasvim sine pecunia«, citirao je gospodin Setembrini ustajući. »Mi bar nismo cicije.« I
oni se zasmejaše. Ču se kako se otvaraju spoljašnja vrata, a u istom trenutku spusti se kvaka i
na unutrašnjim vratima. To je bio Joahim koji se vratio iz društva posle večere. Kad ugleda
Setembrinija i on pocrvene kao što je to malopre učinio Hans Kastorp, i njegovo preplanulo
lice postade za nijansu tamnije.
»O, pa ti imaš goste«, reče on. »Mora da ti je bilo prijatno. Mene su zadržali dole.
Naterali su me da odigram partiju bridža. Zvanično se to zove bridž«, reče vrteći glavom, »a
u stvari je bilo nešto sasvim drugo. Dobio sam pet maraka...«
»Samo da to za tebe ne dobije neku poročnu privlačnu moć«, reče Hans Kastorp. »Hm,
hm. Gospodin Setembrini mi je dotle tako lepo prekratio vreme... što je uostalom sasvim
nezgodno reći. To bi se još nekako i moglo reći za vaš lažni bridž, međutim, gospodin
Setembrini mi je ispunio vreme na tako značajan način ... Čovek na svome mestu trebalo bi
da zapne i rukama i nogama da pobegne odavde — gde se čak ni bridž ne igra kako treba.
Ali da bih mogao što češće da slušam gospodina Setembrinija i da se u razgovoru koristim
njegovom pomoći, gotovo bih poželeo da beskrajno imam temperaturu i da stalno ostanem
kod vas... Na kraju će još morati da mi dadu »nemu sestru«, da ne bih podvaljivao.«
»Ponavljam, inženjeru, da ste vi velika šaljivčina«, reče Italijan. I on se oprosti na
najljubazniji način. Kad je ostao sam sa svojim rođakom, Hans Kastorp uzdahnu.
»Ovo ti je okoreli pedagog!« reče. »Pedagog humanističkog soja, to se mora priznati. Ne
prestaje da ispravlja čoveka, čas u vidu priča, čas na apstraktan način. I čega ti se sve čovek
ne dotakne s njim — nikad ne bih mogao misliti da se o tim stvarima može govoriti i da se
uopšte mogu razumeti! I da sam se s njim sreo dole, u ravnici, ja ih zbilja ne bih ni
razumeo«, dodade on.
U to doba, Joahim bi ostao kod njega neko vreme, žrtvujući pola ili tri četvrti časa od
svog obaveznog ležanja posle večere. Ponekad bi igrali šaha na Kastorpovom stočiću za
obede: Joahim je bio doneo šah od dole. Zatim bi uzeo vreću i ćebad i s termometrom u
ustima otišao na balkon, a i Hans Kastorp bi poslednji put još izmerio temperaturu, dok bi
laka muzika, izdaleka ili izbliza, dopirala iz doline utonule u noć. U deset sati završavalo se
obavezno ležanje: čulo bi se kretanje Joahimovo, čuo bi se bračni par sa »stola loših Rusa« ...
I Hans Kastorp bi se okrenuo na stranu, u očekivanju da zaspi.
Noć je bila teža polovina dana, jer Hans Kastorp bi se često budio i ostajao tako satima
budan, bilo što mu njegova ne sasvim normalna temperatura nije davala da zaspi, bilo što je
njegova želja i potreba za snom bila umanjena njegovim potpuno horizontalnim načinom
života. Zato su časovi dremanja bili ispunjeni raznolikim i živim snovima, o kojima je
mogao da razmišlja dok je ležao budan. Iako su časovi preko dana bili skraćeni
raščlanjavanjem na mnoge delove, u noći je nejasna jednolikost časova koji su proticali
delovala na isti način. A kad bi se najzad približilo jutro, bilo je zabavno posmatrati kako se
soba postepeno osvetljava i pojavljuje, kako se predmeti pomaljaju i otkrivaju, gledati kako
se napolju pali dan, nekad u mutnom ognju koji tinja, nekad u vedroj zažarenosti; i pre nego
što bi čovek i pomislio, opet bi došao trenutak kad bi energično kucanje na vrata objavilo da
stupa na snagu dnevni red.