Page 143 - Thomas Mann - Čarobni breg

smatra za nešto sasvim prirodno, — svirepost običnih ljudi, znate, koji se svuda tiskaju i
smeju i zarađuju pare i pune sebi trbuh... Ne znam da li sam dovoljno...«
Setembrini se pokloni. »Hoćete da kažete da je rani i česti dodir sa smrću razvio u vašoj
dupš izvesnu osobinu koja vas čini osetljivim na okrutnosti i grubosti, recimo na cinizam
našeg svakidašnjeg života.«
»Tačno to«, uzviknu Hans Kastorp u iskrenom oduševljenju. »Savršeno rečeno, sve ste
time izrazili, sve do tačkice na joti, gospodine Setembrini.
Dodir sa smrću — ! Znao sam već da ćete vi, kao književnik...«
Setembrini ispruži ruku prema njemu, nagnuvši glavu na stranu i sklopivši oči: vrlo lep i
blag gest da se stane i molba da se sasluša dokraja. Nekoliko sekunada ostao je u tom
položaju, čak i pošto je Hans Kastorp već davno prestao da govori i u izvesnoj neprilici
očekivao da čuje šta će sad doći. Najzad otvori svoje crne oči — oči verglaša — i progovori:
»Dopustite mi. Dopustite mi, inženjeru, da vam kažem i da vam to stavim na srce, da je
jedini zdrav i plemenit način, i uostalom — ovo hoću izrikom da dodam — sem toga jedini
religiozan način gledanja na smrt u tome shvatiti je i osećati kao deo i dopunu života, kao
sveti uslov života, a ne da je — što bi bilo suprotno svem zdravom, plemenitom, razumnom
i. religioznom — nekako duhovno izdvajamo od života i suprotstavljamo životu, ili čak
odvratno upotrebljavamo kao argument protiv života. Stari su svoje sarkofage krasili
simboličnim slikama života i plođenja, pa čak i skarednim simbolima, — u antičkoj religiji
sveto se vrlo često mešalo sa skarednim. Ti ljudi su umeli da odaju poštu smrti. Smrt je
dostojna poštovanja kao kolevka života, kao majčina utroba obnavljanja. Ali ako je

posmatramo odvojeno od života, postaje bauk, grdoba — pa čak i gore od toga. Jer smrt kao
samostalna duhovna sila sasvim je izopačena sila, čija je poročna privlačna moć bez sumnje
vrlo jaka, ali simpatisati s njom predstavlja isto tako nesumnjivo najgrozniju zastranjenost
ljudskog duha.«
Ovde gospodin Setembrini zaćuta. Zaustavio se na ovom uopštavanju i zaključio ga vrlo
odlučnim tonom. Govorio je ozbiljno; nije to rekao zabave radi, niti je svom partneru dao
prilike da u vezi s tim štogod odgovori, već je na kraju svoga izlaganja spustio glas i stao.
Sedeo je zatvorenih usta, s rukama skrštenim na krilu, jednu nogu u kariranim pantalonama
prebacio je preko druge i, lako klateći po vazduhu svoje stopalo, posmatrao ga je stroga
izraza.
I Hans Kastorp je isto tako ćutao. Naslonjen na jastuk, on je okrenuo glavu zidu i
vrhovima prstiju dobovao po jorganu. Izgledalo mu je kao da je dobio lekciju, da su ga
ukorili, gotovo izgrdili, i u njegovom ćutanju bilo je mnogo od detinje tvrdoglavosti. Ćutanje
potraja dosta dugo.
Najzad gospodin Setembrini podiže opet glavu i reče smešeći se:
»Sećate li se možda, inženjeru, da smo mi već jednom vodili sličan razgovor — može se
reći isti razgovor? Ćaskali smo onda — čini mi se da je to bilo za vreme jedne šetnje — o
bolesti i gluposti, i vi ste smatrali za paradoks kad se to dvoje nađe zajedno, i to iz velikog
poštovanja prema bolesti. Ja sam to poštovanje nazvao turobnom nastranošću koja sramoti
ljudsku misao, i na moje zadovoljstvo činilo mi se da ste vi bili prilično skloni da povedete
računa o mojoj primedbi. Govorili smo još i o neutralnosti i duhovnoj neodlučnosti
omladine, o njenoj slobodi izbora, njenoj sklonosti da pravi opite sa svim mogućim
gledištima, i o tome kako te opite ne smemo i ne treba da smatramo kao definitivan i za život
odlučujući izbor. Hoćete li mi dozvoliti« — i gospodin Setembrini se nasmeši i lako naže,
sedeći na stolici, s nogama skupljenim na podu, s rukama sklopljenim između kolena i
glavom takođe nagnutom malo ukoso — »hoćete li mi i ubuduće dozvoliti«, reče a u glasu se