Page 142 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 142

ide u kuću, a kćeri mu ostaju usedelice. Takvi su vam ti ljudi. Ležeći ovde i posmatrajući iz
        daljine,  to  mi  se  čini  sasvim  preterano.  Kako  ono  rekoste:  flegmatični  i...?  I  energični.
        Dobro, ali šta to znači? To znači okrutan, hladan. A šta znači okrutan i hladan? To znači
        svirep.  Tamo  dole vlada  svirepa  atmosfera,  svirepa  i neumoljiva.  Kad  čovek ovako  leži i
        posmatra iz daljine, spopadne ga groza od toga.«
            Setembrini ga je slušao i klimao glavom. On je nastavio da klima i kad je Hans Kastorp
        iscrpao dokraja svoju kritiku i prestao da govori. Zatim uzdahnu i reče:
            »Neću  da  ulepšavam  oblike  pod  kojima  se  u  vašem  društvu  javlja  prirodna  svirepost
        života. Svejedno — jer prekor zbog svireposti ostaje prilično sentimentalan prekor. Na licu
        mesta vi biste ga jedva učinili, iz straha da sami sebi ne budete smešni. S pravom ste ga
        ostavili trutovima, zabušantima života. Što ga sada činite, svedoči da ste se donekle otuđili, a
        ja ne bih voleo da vidim da to otuđivanje raste, jer ko se navikne da čini taj prekor, može
        lako biti izgubljen za život, za način života za koji je rođen. A znate li vi, inženjeru, šta to
        znači: »biti izgubljen za život«? Ja to dobro znam, vidim to ovde svakoga dana. Mlad čovek
        koji se popne ovamo (a bezmalo je to sve sam mlad svet koji ovamo dolazi) najkasnije posle
        pola godine nema u glavi nikakve druge misli do flerta i temperature. A najkasnije posle
        jedne godine neće više ni biti u stanju da shvati neku drugu misao, i smatraće da su sve druge
        misli »svirepe« ili bolje reći pogrešne i prazne. Vi volite priče — mogao bih vam ispričati
        jednu. Mogao bih vam pričati o jednom sinu i suprugu koji je jedanaest meseca proveo ovde
        i koga sam poznavao. Bio je malo stariji od vas, čini mi se, — da, prilično stariji. Pustili su
        ga da ode, probe radi, kao gotovo zdravog, i on se vrati kući, u naručje svojih milih i dragih.

        To nisu bili ujaci, već mati i supruga. Celog dana ležao je s termometrom u ustima. i ni za šta
        drugo nije hteo da zna. »To vi ne razumete«, govorio je. »Samo onaj ko je živeo gore zna šta
        je potrebno. Ovde dole nema razumevanja za osnovne pojmove.« Svršilo se tako što je mati
        najzad odlučila: »Vrati se gore. Ti nisi više nizašto.« I on je opet došao. Vratio se u »zavičaj«
        — jer vi znate, ko je jednom živeo ovde, taj ovo naziva »zavičajem«. Od svoje mlade žene
        bio se sasvim otuđio; njoj su »nedostajali osnovni pojmovi«, i ona ga se odrekla. Uvidela je
        da će on u svom zavičaju naći neku drugaricu sa istim »pojmovima«, i da će ostati tamo.«
            Izgledalo je da Hans Kastorp sluša samo jednim uvom. I dalje je neprestano gledao u
        bleštavu svetlost bele sobe kao u daljinu. Nasmeja se, malo kasno, i reče:
            »Ovo je nazivao »zavičajem«? To je zaista malo sentimentalno, kao što kažete. Vašim
        pričama broja nema, zaista. Baš sam sad opet mislio o onom što smo govorili o okrutnosti i
        svireposti, to mi je ovih dana često prolazilo kroz glavu. Vidite, čovek treba da ima prilično
        debelu kožu pa da se, kao s nečim sasvim prirodnim, složi sa načinom mišljenja onih ljudi
        dole, u ravnici, i s takvim pitanjima kao što je ono: »A onaj, ima li on još para?« i s licem
        koje prave kad to kažu. Ja nikad nisam nalazio da je to sasvim prirodno, mada čak nisam ni
        homo humanus — ja tek sad primećujem da mi je to uvek izgledalo čudnovato. Što mi to nije
        bilo prirodno, možda je u vezi sa mojom nesvesnom sklonošću ka bolesti — sam sam svojim
        ušima čuo stara ognjišta, a sad je Berens, kako tvrdi, našao kod mene i jednu novu sitnicu.
        To  je  za  mene,  nema  sumnje,  bilo  neočekivano,  a  ipak  se  u  suštini  tome  nisam  mnogo
        začudio. Nisam upravo nikad osećao da sam kao od brega odvaljen — a i roditelji su mi tako
        rano umrli, odmalena sam siroče bez oca i majke, znate...«
            Gospodin  Setembrini  učini  glavom,  ramenima  i  rukama  zajedno  jedan  pokret,  koji  je
        veselo i uljudno, na očigledan način, izražavao pitanje: »Pa lepo, šta sad?«
            »Vi ste najzad pisac«, reče Hans Kastorp, »književnik. Vi morate tako što da razumete i
        da uvidite  da  pod  takvim  okolnostima  čovek  ne  može  da  bude  surov  i  da  svirepost  ljudi
   137   138   139   140   141   142   143   144   145   146   147