Page 142 - Thomas Mann - Čarobni breg

ide u kuću, a kćeri mu ostaju usedelice. Takvi su vam ti ljudi. Ležeći ovde i posmatrajući iz
daljine, to mi se čini sasvim preterano. Kako ono rekoste: flegmatični i...? I energični.
Dobro, ali šta to znači? To znači okrutan, hladan. A šta znači okrutan i hladan? To znači
svirep. Tamo dole vlada svirepa atmosfera, svirepa i neumoljiva. Kad čovek ovako leži i
posmatra iz daljine, spopadne ga groza od toga.«
Setembrini ga je slušao i klimao glavom. On je nastavio da klima i kad je Hans Kastorp
iscrpao dokraja svoju kritiku i prestao da govori. Zatim uzdahnu i reče:
»Neću da ulepšavam oblike pod kojima se u vašem društvu javlja prirodna svirepost
života. Svejedno — jer prekor zbog svireposti ostaje prilično sentimentalan prekor. Na licu
mesta vi biste ga jedva učinili, iz straha da sami sebi ne budete smešni. S pravom ste ga
ostavili trutovima, zabušantima života. Što ga sada činite, svedoči da ste se donekle otuđili, a
ja ne bih voleo da vidim da to otuđivanje raste, jer ko se navikne da čini taj prekor, može
lako biti izgubljen za život, za način života za koji je rođen. A znate li vi, inženjeru, šta to
znači: »biti izgubljen za život«? Ja to dobro znam, vidim to ovde svakoga dana. Mlad čovek
koji se popne ovamo (a bezmalo je to sve sam mlad svet koji ovamo dolazi) najkasnije posle
pola godine nema u glavi nikakve druge misli do flerta i temperature. A najkasnije posle
jedne godine neće više ni biti u stanju da shvati neku drugu misao, i smatraće da su sve druge
misli »svirepe« ili bolje reći pogrešne i prazne. Vi volite priče — mogao bih vam ispričati
jednu. Mogao bih vam pričati o jednom sinu i suprugu koji je jedanaest meseca proveo ovde
i koga sam poznavao. Bio je malo stariji od vas, čini mi se, — da, prilično stariji. Pustili su
ga da ode, probe radi, kao gotovo zdravog, i on se vrati kući, u naručje svojih milih i dragih.

To nisu bili ujaci, već mati i supruga. Celog dana ležao je s termometrom u ustima. i ni za šta
drugo nije hteo da zna. »To vi ne razumete«, govorio je. »Samo onaj ko je živeo gore zna šta
je potrebno. Ovde dole nema razumevanja za osnovne pojmove.« Svršilo se tako što je mati
najzad odlučila: »Vrati se gore. Ti nisi više nizašto.« I on je opet došao. Vratio se u »zavičaj«
— jer vi znate, ko je jednom živeo ovde, taj ovo naziva »zavičajem«. Od svoje mlade žene
bio se sasvim otuđio; njoj su »nedostajali osnovni pojmovi«, i ona ga se odrekla. Uvidela je
da će on u svom zavičaju naći neku drugaricu sa istim »pojmovima«, i da će ostati tamo.«
Izgledalo je da Hans Kastorp sluša samo jednim uvom. I dalje je neprestano gledao u
bleštavu svetlost bele sobe kao u daljinu. Nasmeja se, malo kasno, i reče:
»Ovo je nazivao »zavičajem«? To je zaista malo sentimentalno, kao što kažete. Vašim
pričama broja nema, zaista. Baš sam sad opet mislio o onom što smo govorili o okrutnosti i
svireposti, to mi je ovih dana često prolazilo kroz glavu. Vidite, čovek treba da ima prilično
debelu kožu pa da se, kao s nečim sasvim prirodnim, složi sa načinom mišljenja onih ljudi
dole, u ravnici, i s takvim pitanjima kao što je ono: »A onaj, ima li on još para?« i s licem
koje prave kad to kažu. Ja nikad nisam nalazio da je to sasvim prirodno, mada čak nisam ni
homo humanus — ja tek sad primećujem da mi je to uvek izgledalo čudnovato. Što mi to nije
bilo prirodno, možda je u vezi sa mojom nesvesnom sklonošću ka bolesti — sam sam svojim
ušima čuo stara ognjišta, a sad je Berens, kako tvrdi, našao kod mene i jednu novu sitnicu.
To je za mene, nema sumnje, bilo neočekivano, a ipak se u suštini tome nisam mnogo
začudio. Nisam upravo nikad osećao da sam kao od brega odvaljen — a i roditelji su mi tako
rano umrli, odmalena sam siroče bez oca i majke, znate...«
Gospodin Setembrini učini glavom, ramenima i rukama zajedno jedan pokret, koji je
veselo i uljudno, na očigledan način, izražavao pitanje: »Pa lepo, šta sad?«
»Vi ste najzad pisac«, reče Hans Kastorp, »književnik. Vi morate tako što da razumete i
da uvidite da pod takvim okolnostima čovek ne može da bude surov i da svirepost ljudi