Page 141 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Da, ja sam na žalost prilično bolestan«, odgovori gospodin Setembrini i obori glavu.
Nasta pauza, i on se tada zakašlja. Hans Kastorp, ležeći u postelji, pogleda svoga gosta koga
je naterao da zaćuti. Činilo mu se da je sa svoja dva prosta pitanja opovrgnuo i ućutkao sve
prigovore, pa čak i republiku i lepi stil. Sa svoje strane, on ne učini ništa da se razgovor opet
nastavi.
Posle kraćeg vremena gospodin Setembrini se opet ohrabri, smešeći se:
»Pa pričajte mi, inženjeru, kako su vaši primili ovu vest.«
»To jest, koju vest? O odlaganju moga odlaska? Ah, moji, znate, moji kod kuće sastoje se
od tri ujaka, jednog starog ujaka pokojne majke i dva njegova sina, koji su mi više kao braća
od ujaka. Sem njih više nema »mojih«, ja sam vrlo rano postao siroče bez oca i majke. Pitate
kako su primili vest? Ta oni još ne znaju mnogo, ne više nego i ja sam. U početku, kad sam
morao da legnem, pisao sam im da sam jako nazebao i da ne mogu da putujem. A juče, pošto
ovo ipak traje već malo duže, pisao sam im još jednom i rekao da je savetnik Berens
povodom katara obratio pažnju na moje grudi i da on insistira da produžim boravak dok se
stvar ne izvede na čistinu. Sve ovo su oni primili svakako vrlo hladnokrvno.«
»A vaše mesto? Vi ste govorili o nekoj praksi, poslu koji ste nameravali da započnete.«
»Da, kao volonter. Zamolio sam da me privremeno izvine na brodogradilištu. Nemojte
misliti da oni tamo zbog toga očajavaju. Mogu oni sasvim lepo da iziđu nakraj i bez
volontera.«
»Vrlo dobro. Tako posmatrano, sve je dakle u redu. Flegma na celoj liniji. Ljudi su kod
vas uopšte pomalo flegmatični, zar ne? Ali i energični!«

»O da, i energični, jeste, vrlo energični«, reče Hans Kastorp. Ovako izdaleka, on je
ispitivao u sebi atmosferu i naravi u zavičaju, i našao da ih je njegov sagovornik tačno
okarakterisao. »Flegmatični i energični, da, baš su takvi.«
»Pa«, nastavi gospodin Setembrini, »ako ostanete duže, bez sumnje će se dogoditi da se
ovde upoznamo i sa vašim gospodinom ujakom — mislim sa ujakom vaše majke. Bez
sumnje će doći da vidi šta je s vama.«
»Isključeno!« uzviknu Hans Kastorp. »Ni pod kakvim uslovima. Ni deset konja ne bi ga
moglo dovući ovamo. Moj ujak je jako apoplektičan, znate, on gotovo i nema vrata. Ne,
njemu je potreban solidan vazdušni pritisak, prošao bi ovde mnogo gore nego ona vaša
gospođa iz Rusije, ko zna kakve bi ga sve muke spopale.«
»Vi ste me razočarali. Apoplektičan, kažete? Pa šta mu onda vrede flegma i energija? —
Vaš gospodin ujak je svakako bogat? I vi ste bogati. Kod vas su ljudi bogati.«
Hans Kastorp se nasmeja na ovo književničko uopštavanje gospodina Setembrinija, a
zatim opet, iz svoga ležećeg položaja, baci pogled u daljinu, u svet svoga zavičaja od koga je
bio tako daleko. Sećao se, pokušao je da sudi objektivno, udaljenost mu je davala podstreka i
sposobnosti za to. On odgovori:
»Bogati su, da, — ili nisu bogati. A ako nisu — utoliko gore. Ja? Nisam milionar, ali što
imam osigurano mi je, ja sam nezavisan, imam od čega da živim. Ali da ostavimo zasad
mene. Da ste rekli: tamo čovek mora da bude bogat, — onda bih se složio sa vama. Jer
pretpostavimo da niste bogati, ili da niste više bogati — onda teško vama! »A onaj, ima li on
još para? pitaju se ljudi tamo... Tačno tako i baš sa ovim izrazom na licu. Ja sam to često čuo,
i sad vidim da mi se urezalo u dušu. Znači da mi je to ipak moralo izgledati čudno, iako sam
bio naviknut da to slušam — inače mi se ne bi urezalo u dušu. Šta vi mislite? Ne, ne verujem
da bi se na primer vama, koji ste homo humanus, sviđalo kod nas. Čak i ja, mada sam najzad
tamo rođen, često sam nalazio da je to preterano, kao što sad uviđam, iako lično od toga
nisam patio. Ko na svojim večerama ne služi najbolja i najskuplja vina, tome uopšte niko ne