Page 140 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Radamant, naravno! Minos i Radamant. I o Kardučiju ste nam onda odmah govorili...«
»Dozvolite mi, dragi prijatelju, da njega ostavimo po strani. To ime zvuči u ovom
trenutku sasvim čudno u vašim ustima.«
»Pa dobro«, nasmeja se Hans Kastorp. »Ali preko vas sam naučio vrlo mnogo o njemu.
Da, onda nisam imao ni pojma i odgovorio sam vam da sam došao na tri nedelje, nisam ni
slutio što drugo. Baš je Klefeldova, u znak pozdrava, bila zviznula na mene iz svoga
pneumotoraksa, od toga sam bio kao izvan sebe. Ali sam se još onda, odmah, osećao
febrilnim, jer vazduh ovde nije samo dobar protiv bolesti, on je dobar i za bolest, ponekad
ubrza njeno izbijanje, a to je najzad svakako potrebno ako hoćemo da se izlečimo.«
»Zbilja primamljiva hipoteza. Da li vam je savetnik Berens pričao i o onoj Nemici iz
Rusije koja nam je ovde bila prošle godine — ne, pretprošle — čitavih pet meseca? Nije?
Trebalo je da vam o tome priča. Ljubazna gospođa, Ruskinja nemačkog porekla, udata,
mlada majka. Ovamo je došla sa Istoka, limfatična, malokrvna, bez sumnje je bilo nečeg
ozbiljnog kod nje. Dakle, provede ona ovde mesec dana, a žali se da se rđavo oseća. Samo
strpljenja! Prođe i drugi mesec, a ona stalno tvrdi da joj nije bolje, već čak i gore. Dato joj je
do znanja da samo i jedino lekar može da oceni kako joj je; ona može samo da kaže kako se
oseća — a to je od male važnosti. Rekoše da su zadovoljni njenim plućima. Lepo. Ona ćuti,
leči se po svim propisima i gubi svake nedelje u težini. Četvrtog meseca, prilikom pregleda,
pade u nesvest. To ništa ne mari, objasni Berens, on je neobično zadovoljan njenim plućima.
Ali kad u petom mesecu više nije mogla da stane na noge, javila je to svome mužu na Istoku,
i Berens dobi pismo od njega. Na pismu je stajalo »lično« i »hitno«, napisano energičnim

rukopisom — video sam ga svojim očima. »Da«, reče Berens onda i sleže ramenima, »po
svemu sudeći, izgleda da vi ne podnosite ovdašnju klimu.« Žena je bila van sebe. »To je
trebalo da mi ranije kažete«, uzviknu ona, »ja sam to oduvek osećala, sasvim sam se
upropastila...« Nadajmo se da je kod svog muža na Istoku opet povratila snagu.«
»Odlično! Vi pričate tako lepo, gospodine Setembrini, svaka reč vam je upravo plastična.
Često sam u sebi morao da se smejem i na priču o onoj gospođici koja se kupala u jezeru i
kojoj su dali »nemu sestru«. Da, da, šta ti se sve ne događa. Čovek se zbilja uči dok je živ.
Uostalom moj slučaj je još sasvim neizvestan. Savetnik Berens tvrdi da je kod mene našao
neku sitnicu — stara ognjišta, gde sam ranije već bio bolestan i ne znajući, ja sam ih sam čuo
kad je kucao, i sad je, izgleda, našao ovde jedno sveže ognjište, — ha, »sveže« je malo čudan
izraz u vezi sa ovim. Ali zasad su to samo akustička zapažanja, a sasvim sigurnu dijagnozu
imaćemo tek kad ustanem i kad se izvrši prosvetljavanje i rendgensko snimanje. Tada ćemo
pozitivno znati na čemu smo.«
»Mislite? Znate li da fotografska ploča često pokazuje mrlje koje smatraju za kaverne dok
su to samo senke, a da baš onde gde nečeg ima ponekad ne pokazuje nikakve mrlje? O
madonna, fotografske ploče! Bio je ovde neki mladi numizmatičar koji je imao temperaturu;
i pošto je imao vatru, na ploči su se jasno videle kaverne. Čak su tvrdili i da ih čuju! Lečili su
ga od tuberkuloze i kao takav je umro. Obdukcija je pokazala da su mu pluća bila sasvim
zdrava i da je umro od nekih koka.«
»Pobogu, gospodine Setembrini, vi već govorite o obdukciji! Dotle ja ipak još nisam
doterao.«
»Inženjeru, vi ste zbilja šaljivčina.«
»A vi ste skroz i skroz kritičar i skeptik, to se mora reći. Ne verujete čak ni egzaktnim
naukama. A da li vaša ploča pokazuje mrlje?«
»Da, pokazuje.«
»I vi ste zaista malo bolesni?«