Page 139 - Thomas Mann - Čarobni breg

okovratnikom, i karirane pantalone. Pošto je dolazio sa večere, imao je po svom običaju
čačkalicu u zubima. Pod lepim lukom njegovih brkova, krajevi usana bili su mu razvučeni u
uobičajeni fini osmejak, trezven i kritički.
»Dobro veče, inženjeru! Je li dozvoljeno da vidimo kako ste? Ako jeste, za to je potrebna
svetlost — oprostite što sam bio slobodan,« reče mahnuvši graciozno svojom malom rukom
prema lusteru. »Utonuli ste u razmišljanje — ja nikako ne bio hteo da vam smetam. Sklonost
ka razmišljanju sasvim mi je razumljiva u vašem slučaju, a za ćaskanje imate najzad svoga
rođaka. Vi vidite, ja potpuno uviđam da sam izlišan. Pa. ipak, mi živimo na tako uzanom
prostoru, čovek oseti simpatiju za čoveka, simpatiju po duhu, simpatiju od srca... Već je
prošla dobra nedelja kako vas ne vidimo. Zaista sam mislio da ste otputovali kad sam video
da je vaše mesto, dole u refektorijumu, prazno. Potporučnik me je izveo iz zablude, hm,
rekao mi je nešto manje lepo, ako ovo ne zvuči malo neučtivo ... Pa kako ste? Šta radite?
Kako se osećate? Niste valjda suviše potišteni?«
»Vi ste to, gospodine Setembrini! Pa to je vrlo ljubazno. Ha, ha, »refektorijum«! Opet
vaša duhovitost. Uzmite stolicu, molim vas. Ni najmanje mi ne smetate. Ležao sam tako i
mozgao — mozgao je možda preterano reći! Prosto sam bio suviše len da upalim svetlost.
Hvala na pitanju, subjektivno se osećam može se reći normalno. Kijavica je bezmalo prestala
usled ležanja u postelji, ali to je, izgleda, samo pojava sekundarnog značaja, kako sa svih
strana čujem. Temperatura zbilja još nikako nije onakva kakva bi trebalo da bude, čas 37,5
čas 37,7, u tome se ovih dana još ništa nije izmenilo.«
»Vi redovno merite temperaturu?«

»Da, šest puta dnevno, sasvim kao svi ovde gore. Ha-ha, izvinite, opet mi je smešno što vi
našu trpezariju nazivate »refektorijumom«. Tako se kaže u manastiru, je l’ te? Ovde zaista
liči malo na manastir, — ja doduše nisam još nikad bio u njemu, ali zamišljam da je tamo
tako nekako. A i pravila znam već u prste i tačno ih se pridržavam.«
»Kao kakav smerni brat. Može se reći da je vaš novicijat završen, vi ste već položili
monaški zavet. Moje svečano čestitanje. Vi čak već kažete »naša trpezarija«. Uostalom — ne
želeći da vređam vaše muško dostojanstvo — vi me više podsećate na kakvu mladu
kaluđericu nego na kaluđera, tako na neku tek postriženu, nevinu malu nevestu Hristovu, sa
očima velikim kao u žrtve. Ja sam ranije ponekad viđao takve agnece nezlobive, nikad bez ...
nikad bez izvesne sentimentalnosti. Ah, da, da, vaš gospodin rođak mi je sve pričao. Vi ste se
u poslednjem trenutku ipak podvrgli pregledu.«
»Pošto sam bio febrilan... Molim vas, gospodine Setembrini, kod ovakvog katara ja bih se
u ravnici obratio našem lekaru. A ovde, gde je čovek tako reći na izvoru, gde u samoj kući
ima dvojicu specijalista — pa to bi bilo smešno...«
»Razume se, razume se. A temperaturu ste merili još pre nego što vam je rečeno.
Uostalom, to su vam bili odmah preporučili. Termometar vam je doturila Milendonkova?«
»Doturila? Pošto je postojala potreba za tim, kupio sam jedan od nje.«
»Razumem. Sasvim besprekoran trgovački posao. A sa koliko vas je meseca šef
rebnuo?... Blagi bože, ovakvo sam vam pitanje već jednom postavio! Sećate li se? Vi tek što
ste bili došli. Odgovorili ste mi onda tako smelo ...«
»Naravno da se još sećam toga, gospodine Setembrini. Mnogo sam štošta novo od onda
doživeo, ali toga se sećam kao da je bilo danas. Vi ste od prvog dana bili tako zanimljivi i
savetnika Berensa ste predstavili kao sudiju u donjem svetu... Radames ... ne, čekajte, bilo je
nešto drugo ...«
»Radamant? Možda sam ga jednom i tako nazvao. Ja ne pamtim sve što uzgred izbije iz
moje glave.«