Page 138 - Thomas Mann - Čarobni breg

treće obavezne šetnje i opet svratio do rođaka, bilo je već tako blizu šest da se obavezno
ležanje pred večeru, ako se račun samo malo zaokrugli, opet svodilo na jedan čas — vreme
koje čovek može da savlada i ubije kao od šale, ako samo ima misli u glavi i sem toga čitav
orbis pictus na noćnom stočiću.
Joahim bi svratio pred odlazak na večeru. Bolesniku bi doneli jelo. Dolina bi se davno
ispunila senkama, i dok bi Hans Kastorp jeo, u beloj sobi se primetno smrkavalo. Kad bi
završio, ostao bi zavaljen na jastuku, pred praznim čarobnim stočićem, i gledao kako se brzo
spušta sve veći sumrak, sumrak današnjega dana, koji se jedva mogao razlikovati od
jučerašnjeg ili prekjučerašnjeg sumraka, ili od onoga pre nedelju dana. Spustilo se veče, a tek
što je prošlo jutro. Raskomadan i veštački skraćen dan u pravom smislu bi mu se izdrobio
pod rukama i iščezao, kao što bi primećivao sa veselim čuđenjem ili eventualno zamišljen:
jer njegove godine još nisu znale za strah od toga. Bilo mu je kao da »neprestano« samo
gleda.
Jednoga dana — moglo je to biti deset ili dvanaest dana pošto je Hans Kastorp legao u
postelju — zakuca neko na vrata u to vreme, to jest pre nego što se Joahim vratio sa večere i
kratke zabave koja bi posle nastala, i na Kastorpovo iznenađeno »Slobodno!« na pragu se
pojavi Lodoviko Setembrini — i u isti mah soba blesnu u sjaju. Jer prvi pokret toga gosta,
još pre nego što će zatvoriti vrata, bio je da upali elektriku, i svetlost lustera, odbijajući se od
beline tavanice i nameštaja, za tren oka ispuni sobu treperavim sjajem.
Italijan je bio jedina ličnost među sanatorijumskim gostima za koju se Hans Kastorp tih
dana izrično i naročito raspitivao kod Joahima. Joahim ga je i inače, kad god bi za desetak

minuta seo na ivicu postelje svoga rođaka ili stajao kraj nje — a to se događalo deset puta
dnevno — obaveštavao o svim sitnim događajima i promenama u sanatorijumskom
svakidašnjem životu, i ukoliko je Hans Kastorp tada postavljao pitanja, ona su bila opšte i
bezlične prirode. Radoznalost izdvojenog bolesnika išla je samo dotle da dozna da možda
nije došao kakav nov gost ili da neko od poznatih nije otputovao, i izgleda da je bio
zadovoljan što je samo ono prvo bio slučaj. Došao je jedan »nov«, neki mladić zelen u licu i
upalih obraza, i dobio je mesto za stolom Levijeve, one sa licem kao slonovača, i gospođe
Iltis, odmah desno od njihovog stola. Hans Kastorp je bez nestrpljenja mogao da sačeka
priliku da ga vidi. Dakle, niko nije otputovao? Joahim reče kratko da nije, oborivši pri tom
oči. Ali na to pitanje morao je da odgovara više puta, upravo svakog drugog dana, mada je
najzad, sa izvesnim nestrpljenjem u glasu, pokušao da odgovori jednom zasvagda, rekavši
da, bar koliko je njemu poznato, niko ne namerava da otputuje i da se uogapte odavde tako
lako ne odlazi.
Što se tiče Setembrinija, Hans Kastorp se raspitivao lično za njega i tražio da čuje šta je
on »na ovo« kazao. Na šta? »Pa, što ležim ovde i što smatraju da sam bolestan.« Setembrini
je povodom toga bio zaista nešto rekao, mada samo reč-dve. Još onoga dana kad je nestalo
Hansa Kastorpa, on je prišao Joahimu i upitao gde je gost, očevidno očekujući da čuje da je
otputovao. Na Joahimovo objašnjenje odgovorio je samo dvema italijanskim rečima: prvo je
rekao »Ecco!«, a zatim »Poveretto!«, što znači: »Eto ti sad!« i »Jadnik!« — nije bilo
potrebno znati više italijanski nego što su znala dva mladića, pa da se razume smisao ovih
reči. »A zašto poveretto?« upitao je Hans Kastorp. »Pa i on sedi ovde sa svojom literaturom,
koja se sastoji iz humanizma i politike, i od male je koristi za stvari od opšteg interesa na
zemlji. Neka me samo ne sažaljeva tako s visine, ja ću se ipak pre njega spustiti u ravnicu.«
A sada je Setembrini stajao u sobi najednom osvetljenoj — i Hans Kastorp, koji se bio
naslonio na laktove i okrenuo vratima, poznade ga žmirkajući i pocrvene kad ga je poznao.
Kao uvek, Setembrini je nosio svoj debeli kaput sa širokim reverima i malo pohabanim