Page 137 - Thomas Mann - Čarobni breg

se uzima kao početak za okrugli čas od tri do četiri i u sebi odbija: tako se to radi u takvim
prilikama. I tako bi se trajanje velikog obaveznog odmaranja najzad opet svelo na ciglo jedan
čas — pa čak i on je na kraju bio smanjen, potkresan i u neku ruku apostrofiran. A taj
apostrof je bio doktor Krokovski.
Da, doktor Krokovski nije više opisivao luk oko Hansa Kastorpa, kad je po podne
samostalno obilazio bolesnike. Sad se i mladić računao u njihove, više nije bio interval i
hijatus, bio je pacijent; i njemu su se sad obraćali i nisu ga prenebregavali, kao što se to
ranije tako dugo događalo na njegovo skriveno, ne veliko ali svakodnevno nezadovoljstvo.
Bilo je to u ponedeljak kad se doktor Krokovski prvi put pojavio u sobi — kažemo
»pojavio«, jer je to tačna reč za čudan i čak malo strašan utisak koga se Hans Kastorp onda
nije mogao osloboditi. Ležao je tako, u polu ili četvrtsnu, kad je, trgnuvši se od straha,
primetio da je asistent u sobi, mada nije bio ušao kroz vrata, i da mu prilazi idući od
balkonske strane. Jer njegov put nije vodio hodnikom, već preko balkona, spolja, i bio je
ušao kroz otvorena balkonska vrata, tako da se čoveku činilo kao da je došao kroz vazduh.
Sad je svakako stajao kraj postelje Hansa Kastorpa, bled i odeven u crno, širokih pleća i
zdepast, apostrof ovoga časa, a u razdeljenoj bradi, dok se krepko smeškao, mogli su se
videti njegovi žućkasti zubi.
»Izgleda da ste iznenađeni što me vidite, gospodine Kastorpe«, rekao je sa izvesnom
baritonalnom blagošću, otegnuto, neosporno malo izveštačeno i sa stranačkim grlenim r, koje
nije valjao već izgovarao dodirujući samo jednom ovlaš gornje prednje zube. »Ali ja samo
ispunjavam prijatnu dužnost ako i vas pitam kako se osećate. Vaš odnos prema nama stupio

je u novu fazu: prekonoć je od gosta postao drug...« (Reč »drug« malo je zaplašila Hansa
Kastorpa.) »Ko je to mogao i pomisliti!« šalio se doktor Krokovski drugarski... »Ko je to
mogao i pomisliti one večeri kad sam imao čast da vas prvi put pozdravim i kad ste vi na
moju pogrešnu pretpostavku — onda je bila pogrešna — odgovorili izjavljujući da ste
potpuno zdravi. Čini mi se da sam onda izrazio nešto kao sumnju, ali uveravam vas da ovako
nisam mislio. Neću da se izdajem za oštroumnijeg nego što sam, ja onda nisam mislio na
sveže ognjište, mislio sam drukčije, u opštem, filozofskom smislu, izrazio sam sumnju da se
reči »čovek« i »potpuno zdrav« uopšte mogu da slažu i slikuju. Pa i danas još, čak i posle
vašeg pregleda, ja lično i za razliku od moga uvaženog šefa, nikako ne mogu smatrati da je
sveže ognjište« — i vrhom prsta lako je dodirnuo rame Hansa Kastropa — »od primarne
važnosti. Ono je za mene samo sekundarna pojava. Organsko je uvek sekundarno ...«
Hans Kastorp je zadrhtao.
» ... I tako je u mojim očima vaš katar pojava trećega reda«, dodao je doktor Krokovski
vrlo nemarno. »A kako stojimo s tim? Ležanje u postelji sigurno će uskoro učiniti svoje.
Koliko ste danas imali?« I posle tih reči, asistentova poseta dobi karakter bezazlene
kontrolne vizite, kakav je uostalom zadržala i sledećih dana i nedelja. Doktor Krokovski bi
dolazdo u četvrt do četiri, ili nešto ranije, pozdravio bi bolesnika muški i srdačno, postavio
najobičnija lekarska pitanja, započinjao čak i kakav kratak razgovor ličnije prirode, šalio se
drugarski, — i mada je sve to bilo donekle podozrivo, čovek se najzad navikne i na
podozrivo, ako ostane u granicama normalnog, i uskoro Hans Kastorp nije više imao šta da
zameri redovnom pojavljivanju doktora Krokovskog, što je najzad, eto, spadalo u program
normalnog dana i apostrofiralo čas velikog obaveznog odmaranja.
Bilo je, dakle, četiri časa kad bi se asistent povukao, odlazeći preko balkona — a to znači
uveliko poslepodne. Najednom, i pre nego što bi čovek i pomislio, bilo je uveliko
poslepodne, koje je uostalom bez oklevanja tonulo u večernji suton: jer dok bi se popio čaj,
dole u trpezariji i gore u broju 34, bilo je gotovo pet sati, i dok bi se Joahim vratio sa svoje