Page 136 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 136

prolazio ni brzo ni lagano, bio je uvek jedan te isti. Izjutra, posle snažnog kucanja na vrata,
        ušao bi maser, jedna muskulozna individua po imenu Turnher, podvijenih rukava na košulji i
        s rukama punim vena; on se teško izražavao, govoreći grlenim glasom, i Hansa Kastorpa,
        kao i sve pacijente,  oslovljavao brojem sobe i trljao ga alkoholom. Ubrzo po njegovom
        odlasku  pojavio  bi  se  Joahim,  sasvim  obučen,  da  mu  poželi  dobro  jutro,  da  ga  pita  za
        temperaturu merenu u sedam sati izjutra i da mu kaže koliko je on imao. Dok je Joahim dole
        doručkovao,  Hans  Kastorp  je  činio  to  isto,  s  jastukom  za  leđima  i  s  apetitom  koji  stvara
        promena u načinu života, ne uznemiravajući se mnogo uobičajenim dolaskom dva lekara,
        uvek u žurbi, koji su u to vreme već bili prošli kroz trpezariju i sad brzim korakom obilazili
        bolesnike  u postelji  i moribunde. Sa  ustima punim džema, izjavio bi  da je spavao »vrlo
        dobro«, gledao preko ivice svoje šolje kako savetnik — pesnicama naslonjen na sto nasred
        sobe — brzim pogledom preleće temperaturni list, i kad bi lekari, pozdravljajući ga, pošli,
        ravnodušnim i razvučenim tonom rekao bi im zbogom. Zatim bi zapalio cigaretu, i tek što bi
        pomislio da je Joahim otišao na obaveznu jutarnju šetnju, video bi ga kako se već vraća.
        Opet bi ćaskali o ovom i onom, a razmak do drugog doručka — za to vreme Joahim bi po
        propisu ležao i odmarao se — bio je tako kratak da čak ni kakav preispoljni praznoglavac i
        siromašak duhom ne bi uspeo da mu bude dosadno — utoliko manje Hans Kastorp, koji je
        imao bogato da živi od utisaka svoje prve tri nedelje ovde gore, a i da razmišlja o svom
        sadašnjem položaju i da se pita šta će sve iz toga izići, tako da su mu jedva bile potrebne dve
        debele sveske jednog ilustrovanog časopisa koji je uzeo iz sanatorijumske biblioteke i koje
        su ležale na njegovom noćnom stočiću.

            Isto je to važilo i za ono vreme za koje je Joahim pravio svoju drugu šetnju do Davos-
        mesta: i to je trajalo jedan kratak čas. Zatim bi opet navratio do Hansa Kastorpa i pričao o
        ovom ili onom što mu je u šetnji palo u oči, i stajao ili sedeo kraj njegove postelje neko
        vreme, pre nego što bi otišao na obavezno odmaranje pred ručak. A koliko je ono trajalo?
            Opet  samo  jedan  kratak  čas!  Jedva  bi  se  čovek  malo  zagledao  u  tavanicu,  s  rukama
        skrštenim pod glavom, i počeo o nečem da razmišlja, a odjeknuo bi gong, opominjući sve
        bolesnike koji ne leže u postelji ili nisu moribundi da se spreme za glavni obed.
            Joahim bi otišao na ručak, a njemu bi doneli »supu« — to je samo simbolično ime za ono
        što je dobijao! Jer Hans Kastorp nije dobijao bolesničku hranu — a i zašto bi? Bolesnička
        hrana, mršava hrana, nije nikako bila za preporuku u njegovom slučaju. Ležao je u postelji i
        plaćao pun pansion, i to što mu se donosilo u nepokretnoj večnosti tog podnevnog časa, to
        nije bila samo »supa«, već potpun ručak od šest jela kakav se služi u sanatorijumu Berghof,
        obed bez odbitka i sa svim dodacima — običnih dana obilan, nedeljom gala-obed, sjajan i za
        pravo  uživanje,  pripremljen  od  evropski  obučenog  šefa  u  kuhinji  jednog  raskošnog
        sanatorijuma. Devojka iz trpezarije, čija je dužnost bila da služi bolesnike u postelji, donela
        bi mu ručak u ukusnim sudovima sa poniklovanim poklopcima; ona bi dogurala bolesnički
        sto,  koji se nekako našao u sobi,  to  čudo  ravnoteže  na  jednoj  nozi,  postavila  ga preda nj
        preko kreveta, i Hans Kastorp bi ručao na njemu kao krojačev sin za čarobnim stočićem iz
        bajke.
            Tek što bi završio ručak, a i Joahim bi se već vratio, i dok bi Joahim otišao u svoju lođu i
        Berghofol ovladala tišina velikog obaveznog odmaranja, bilo bi skoro pola tri. Ne sasvim
        možda;  tačno  uzevši,  možda  tek  dva  i  četvrt.  Ali  takve  prekobrojne  četvrti  van  okruglih
        časova ne računaju se, već neprimetno zanemaruju svuda tamo gde se širokogrudo postupa
        sa vremenom, kao, recimo, na putovanju, kad se čitavi časovi provode u vozu, ili u praznim
        časovima iščekivanja, kad se sav cilj života svede na to da nam vreme nekako prođe. Dva i
        četvrt — pa to je što i pola tri, to je najzad čak i tri, pošto je već tri u pitanju. Trideset minuta
   131   132   133   134   135   136   137   138   139   140   141