Page 136 - Thomas Mann - Čarobni breg

prolazio ni brzo ni lagano, bio je uvek jedan te isti. Izjutra, posle snažnog kucanja na vrata,
ušao bi maser, jedna muskulozna individua po imenu Turnher, podvijenih rukava na košulji i
s rukama punim vena; on se teško izražavao, govoreći grlenim glasom, i Hansa Kastorpa,
kao i sve pacijente, oslovljavao brojem sobe i trljao ga alkoholom. Ubrzo po njegovom
odlasku pojavio bi se Joahim, sasvim obučen, da mu poželi dobro jutro, da ga pita za
temperaturu merenu u sedam sati izjutra i da mu kaže koliko je on imao. Dok je Joahim dole
doručkovao, Hans Kastorp je činio to isto, s jastukom za leđima i s apetitom koji stvara
promena u načinu života, ne uznemiravajući se mnogo uobičajenim dolaskom dva lekara,
uvek u žurbi, koji su u to vreme već bili prošli kroz trpezariju i sad brzim korakom obilazili
bolesnike u postelji i moribunde. Sa ustima punim džema, izjavio bi da je spavao »vrlo
dobro«, gledao preko ivice svoje šolje kako savetnik — pesnicama naslonjen na sto nasred
sobe — brzim pogledom preleće temperaturni list, i kad bi lekari, pozdravljajući ga, pošli,
ravnodušnim i razvučenim tonom rekao bi im zbogom. Zatim bi zapalio cigaretu, i tek što bi
pomislio da je Joahim otišao na obaveznu jutarnju šetnju, video bi ga kako se već vraća.
Opet bi ćaskali o ovom i onom, a razmak do drugog doručka — za to vreme Joahim bi po
propisu ležao i odmarao se — bio je tako kratak da čak ni kakav preispoljni praznoglavac i
siromašak duhom ne bi uspeo da mu bude dosadno — utoliko manje Hans Kastorp, koji je
imao bogato da živi od utisaka svoje prve tri nedelje ovde gore, a i da razmišlja o svom
sadašnjem položaju i da se pita šta će sve iz toga izići, tako da su mu jedva bile potrebne dve
debele sveske jednog ilustrovanog časopisa koji je uzeo iz sanatorijumske biblioteke i koje
su ležale na njegovom noćnom stočiću.

Isto je to važilo i za ono vreme za koje je Joahim pravio svoju drugu šetnju do Davos-
mesta: i to je trajalo jedan kratak čas. Zatim bi opet navratio do Hansa Kastorpa i pričao o
ovom ili onom što mu je u šetnji palo u oči, i stajao ili sedeo kraj njegove postelje neko
vreme, pre nego što bi otišao na obavezno odmaranje pred ručak. A koliko je ono trajalo?
Opet samo jedan kratak čas! Jedva bi se čovek malo zagledao u tavanicu, s rukama
skrštenim pod glavom, i počeo o nečem da razmišlja, a odjeknuo bi gong, opominjući sve
bolesnike koji ne leže u postelji ili nisu moribundi da se spreme za glavni obed.
Joahim bi otišao na ručak, a njemu bi doneli »supu« — to je samo simbolično ime za ono
što je dobijao! Jer Hans Kastorp nije dobijao bolesničku hranu — a i zašto bi? Bolesnička
hrana, mršava hrana, nije nikako bila za preporuku u njegovom slučaju. Ležao je u postelji i
plaćao pun pansion, i to što mu se donosilo u nepokretnoj večnosti tog podnevnog časa, to
nije bila samo »supa«, već potpun ručak od šest jela kakav se služi u sanatorijumu Berghof,
obed bez odbitka i sa svim dodacima — običnih dana obilan, nedeljom gala-obed, sjajan i za
pravo uživanje, pripremljen od evropski obučenog šefa u kuhinji jednog raskošnog
sanatorijuma. Devojka iz trpezarije, čija je dužnost bila da služi bolesnike u postelji, donela
bi mu ručak u ukusnim sudovima sa poniklovanim poklopcima; ona bi dogurala bolesnički
sto, koji se nekako našao u sobi, to čudo ravnoteže na jednoj nozi, postavila ga preda nj
preko kreveta, i Hans Kastorp bi ručao na njemu kao krojačev sin za čarobnim stočićem iz
bajke.
Tek što bi završio ručak, a i Joahim bi se već vratio, i dok bi Joahim otišao u svoju lođu i
Berghofol ovladala tišina velikog obaveznog odmaranja, bilo bi skoro pola tri. Ne sasvim
možda; tačno uzevši, možda tek dva i četvrt. Ali takve prekobrojne četvrti van okruglih
časova ne računaju se, već neprimetno zanemaruju svuda tamo gde se širokogrudo postupa
sa vremenom, kao, recimo, na putovanju, kad se čitavi časovi provode u vozu, ili u praznim
časovima iščekivanja, kad se sav cilj života svede na to da nam vreme nekako prođe. Dva i
četvrt — pa to je što i pola tri, to je najzad čak i tri, pošto je već tri u pitanju. Trideset minuta