Page 135 - Thomas Mann - Čarobni breg

bio sklon da priča o predavanju — kao što ni o prethodnom među njima nije više bilo
govora. Ali Hans Kastorp je uporno tražio da čuje pojedinosti. »Ja ležim ovde i plaćam punu
cenu«, reče. »I ja hoću da imam nešto od onog što se pruža.« Setio se ponedeljka pre dve
nedelje, svoje samostalne šetnje koja mu je tako malo prijala, i izrazio je pretpostavku da je
svakako baš taj izlet izazvao preokret u njegovom telu i učinio da latentna boljka izbije na
površinu. »Ali kako se samo ljudi ovde izražavaju«, uzviknu on. »Obični ljudi iz naroda —
tako dostojanstveno i svečano: ponekad zvuči kao pesma. A sad zbogom i hvala ti!« ponovi,
podražavajući drvosečin naglasak. »Tako sam čuo u šumi, i dok živim to neću zaboraviti.
Takve stvari povežu se s drugim utiscima i uspomenama, znaš, i čovek ih onda pamti i zvuče
mu u ušima do poslednjeg dana. — A Krokovski je opet govorio o ljubavi?« upita, i kod te
reči iskrivi lice.
»Razume se«, reče Joahim. »A o čemu bi drugom? To je jednom zasvagda njegova
tema.«
»A šta je danas o tome rekao?«
»Ah, ništa naročito. Pa ti i sam znaš od prošlog puta kako se on izražava.«
»A šta je sada pružio kao novo?«
»Ništa naročito novo... Da, danas nam je servirao čistu hemiju«, nastavi Joahim da priča,
nerado. »U pitanju je »pri tome« bilo neko trovanje, organizam se sam truje, rekao je doktor
Krokovski, a to se događa na taj način što se raspada izvesna još nepoznata materija koja se
nalazi u organizmu; a proizvodi tog raspadanja deluju opijajuće na izvesne centre kičmene
moždine, baš kao što se to događa kad po navici unosimo u organizam razne otrove, kao

morfijum i kokain.«
»I onda ti se obraščići zarumene!« reče Hans Kastorp. »Gle ti njega, pa to je vrlo
interesantno. Šta ti taj sve ne zna! Svu je mudrost kašikom posrkao. Čekaj samo, jednoga
dana otkriće ti on još i tu nepoznatu materiju što je raširena po celom telu i stvara otrove koji
opijajuće deluju na moždani centar, i onda će moći da opija ljude na naročit način. Možda su
ljudi to nekad i mogli. Kad ga čovek sluša, pomislio bi da ima nečeg istinitog u pričama o
ljubavnom napitku i sličnim bajkama o kojima se govori u starim knjigama... Zar već ideš?«
»Da«, reče Joahim, »bezuslovno treba još malo da ležim. Moja krivulja se od juče penje.
Stvar sa tobom ipak je malo uticala na mene.«
Tako prođe nedelja, pa ponedeljak. Veče i jutro sačinjavali su treći dan Kastorpovog
bavljenja u »remizi«, običan dan bez naročitog obeležja, utorak. Ali to je bio dan njegovog
dolaska ovde gore: bio je sad ovde okruglo tri nedelje, i to ga je ipak nagonilo da napiše
pismo kući i da svoje ujake bar delimično i za prvo vreme obavesti o stanju stvari.
Podmetnuvši jastuk iza leđa, pisao je na tabaku sanatorijumske hartije da se njegov odlazak
odavde odlaže nasuprot njegovom planu. Reče da leži, usled jakog nazeba s vatrom, koji
savetnik Berens, svakako iz preterane savesnosti, očigledno ne uzima olako, pošto ga dovodi
u vezu sa bolesnikovim telesnim sastavom uopšte. Jer već prilikom prvog susreta, šef
sanatorijuma našao je da je vrlo anemičan, i, sve u svemu, izgleda da se rok koji je on, Hans
Kastorp, bio sebi odredio za oporavak, sa te merodavne strane ne smatra za dovoljan. O
ostalom u najskorijem vremenu.
Ovako je dobro, pomisli Hans Kastorp. Nijedna reč nije suvišna, i za izvesno vreme ipak
će biti dovoljno. — Pismo je bilo predato sanatorijumskom momku koji ga je, izbegavši
zaobilazan put preko sandučeta za pisma, odneo na stanicu i ubacio u prvi redovan voz.
Posle ovoga je našem avanturisti mnogo šta izgledalo uređeno, i duševno umiren, mada
ga je mučio kašalj i gušila kijavica, nastavio je u iščekivanju da živi od danas do sutra, i
njegov normalan dan, izdeljen u mnogo sitnih delića, i koji u svojoj stalnoj jednolikosti nije