Page 134 - Thomas Mann - Čarobni breg

»To se ne može znati«, reče Joahim. »U tome je baš što se to ne može znati. Zar ti, kako
reče, nisi već ranije imao bolesna mesta o kojima nije niko vodio računa i koja su sasvim
prezdravila sama od sebe, tako da ti je od toga ostala samo neka beznačajna potmulost. Tako
bi se možda dogodilo i sa svežim ognjištem koje ti, kako kažu, imaš sad, da nisi slučajno
došao ovamo kod mene, — to se ne može znati!«
»Ne, ništa se ne može znati«, odgovori Hans Kastorp. »I zato čovek nema prava da
pretpostavlja najgore, na primer i u pogledu trajanja moga lečenja ovde. Ti kažeš da niko ne
zna kad ću moći da se otkačim i stupim na rad u brodogradilištu, ali ti to kažeš u
pesimističkom smislu, a to je, nalazim, prenagljeno reći, baš zato što se ne može znati.
Berens nije odredio nikakav rok, on je razuman čovek i ne izigrava proroka. Nisam još ni
rendgenisan niti su mi napravljeni radiografski snimci koji će nam tek dati objektivnu sliku, i
ko zna da li će se tu pojaviti štogod vredno pomena i da li ja neću još ranije izgubiti
temperaturu i moći da vam kažem zbogom. Ja sam za to da se tome ne pridaje važnost pre
vremena i da onima kod kuće ne pričamo odmah najgroznije priče. Biće dovoljno ako ovih
dana napišemo — mogu i sam da napišem, stilom, kad se malo uspravim — da sam jako
nazebao i da imam vatru i da ležim u postelji i da zasad ne mogu da putujem. Za ostalo ćemo
već videti.«
»Dobro«, reče Joahim, »zasad bismo mogli tako da uradimo. A sa onim drugim možemo
još malo da pričekamo.«
»Sa kojim drugim?«
»Ne budi tako rasejan! Pa ti si se u svom koferčetu svakako snabdeo samo za tri nedelje.

Trebaće ti rublje, košulje i potkošulje, i zimska odela, i još obuće. Najzad, trebaće da ti
pošalju i novaca.«
»Ako mi«, reče Hans Kastorp, »ako mi to sve bude potrebno.«
»Dobro, pričekajmo malo. Ali trebalo bi da... ne«, reče Joahim i poče da hoda po sobi
uzbuđeno, »ne bi trebalo da se zavaravamo. Ja sam ovde isuviše dugo a da ne bih znao kako
stvari stoje. Kad Berens kaže da imaš hrapavo disanje, bezmalo šušanj... Ali razume se,
možemo da pričekamo, pa ćemo videti.«
I na tome je ostalo ovoga puta, a uskoro počeše nedeljne i dvonedeljne promene običnog
normalnog dana: čak i u svom sadašnjem položaju Hans Kastorp je uzimao udela u tome,
ako ne neposredno uživajući, a ono preko izveštaja koje mu je podnosio Joahim kad bi ga
posetio i za četvrt časa seo na ivicu njegove postelje.
Služavnik na kome su mu u nedelju ujutru doneli doručak bio je ukrašen malom vazom sa
cvećem, a nisu propustili da mu pošalju i kolače koje su danas služili u trpezariji. Kasnije
ožive dole u vrtu i na terasi, i sa tu-tu-ru i pištanjem klarineta poče polumesečni nedeljni
koncert; Joahim se pojavi kod svog rođaka: on je program slušao napolju, sa balkona, pri
otvorenim vratima, dok je Hans Kastorp, ležeći u postelji, upola uspravljen, s glavom
položenom na stranu, i umilno predana i rasplinuta pogleda, slušao kako odozdo naviru talasi
harmonija, a u duši bi slegnuo ramenima, sećajući se Setembrinijevih beseda o »politički
sumnjivom karakteru« muzike.
Uostalom, kao što rekosmo, tražio je da ga Joahim obaveštava o događajima i priredbama
tih dana, raspitivao se kod njega da li su se u nedelju pojavile svečane toalete, haljine od
čipaka ili tome slično (za haljine od čipaka bilo je ipak suviše hladno); i sem toga da li se ko
posle podne izvezao kolima u šetnju (zbilja ih je bilo: Udruženje pola pluća napravilo je in
corpore izlet u Klavedel); a u ponedeljak je tražio da čuje štogod o predavanju doktora
Krokovskog, kad je Joahim, vraćajući se s predavanja, navratio do njega pre nego što je
otišao na obavezno ležanje pred ručak. Pokazalo se da je Joahim nerado otvarao usta i nije