Page 133 - Thomas Mann - Čarobni breg

strepnje, i tada mu je srce, u brzom, munjevitom taktu, udaralo o grudi zajedno sa udarcima
same savesti.
Joahim ga je prvoga dana ostavio sasvim na miru i izbegavao je svako objašnjenje. Sa
puno obzira ušao je nekoliko puta u bolesnikovu sobu, klimnuo glavom i upitao reda radi da
li mu je što potrebno. Uostalom, bilo mu je utoliko lakše da razume i ceni snebivanje koje je
osećao Hans Kastorp od svakog raspravljanja što ga je i on osećao i što se, po njegovom
shvatanju, nalazio čak u nezgodnijem položaju nego njegov rođak.
Ali u nedelju pre podne, kad se vratio sa jutarnje šetnje koju je, kao nekad, napravio sam,
on ipak više nije odlagao da se sa svojim rođakom posavetuje o onom što je kao
najpotrebnije valjalo odmah učiniti. Stade kraj njegovog kreveta i reče uzdahnuvši:
»Dakle, ništa ne pomaže, mora se nešto preduzeti. Oni kod kuće očekuju te.«
»Još ne«, odgovori Hans Kastorp.
»Ne još, ali kroz dan-dva, u sredu ili četvrtak.«
»Ah«, reče Hans Kastorp, »oni me uopšte ne čekaju tako tačno u dan. Imaju oni druga
posla a ne da čekaju mene i broje dane dok se ja ne vratim. Kad stignem, stići ću, i ujak
Tinapel će reći: »Ah, vratio si se! a ujak Džems će reći: »Pa, je l’ bilo lepo?« A ako ne
dođem proći će dosta vremena dok to primete, u to možeš biti siguran. Razume se da ih posle
izvesnog vremena moramo obavestiti...«
»Možeš već misliti«, reče Joahim i opet uzdahnu, »koliko mi je ova stvar neprijatna! Šta
će sad da bude? Naravno da se osećam tako reći odgovoran. Došao si ovamo da me posetiš,
ja sam te uveo ovde, i sad najednom ne možeš natrag, i niko ne zna kad ćeš moći da se vratiš

i stupiš na dužnost. Uviđaš, svakako, da mi je to, u najvećem stepenu neprijatno.«
»Dozvoli, molim te«, reče Hans Kastorp, i dalje sa rukama pod glavom. »Zašto ti sebi
stvaraš glavobolju? Pa to je koješta. Jesam li ja došao ovamo da tebe posetim? Da, i to, ali
pre svega da se odmorim, po savetu doktora Hajdekinda. Dobro, i sad se pokazalo da je meni
odmor potrebniji nego što je on ili ma ko od nas mogao i da sanja. Uostalom, ja sigurno
nisam prvi koji je mislio da ovde napravi kratku posetu, pa se posle na drugo okrenulo. Seti
se samo, na primer, drugoga sina Tous les deux i kako se s njim ovde sasvim drukčije desilo
— ne znam da li je još živ, možda su ga već odneli za vreme nekog obeda. Što čujem da sam
malo bolestan, za mene je zbilja iznenađenje, moram prvo da se priviknem na to da sam ovde
pacijent i istinski jedan od vaših, a ne kao dosad, samo gost. A s druge strane, to me gotovo
nimalo ne iznenađuje, jer ja se upravo nikad nisam osećao sjajno, i kad pomislim kako su mi
roditelji rano umrli — pa odakle bi najzad i došlo to sjajno zdravlje! Da je tebe malo
zakačilo, je l’ da, mada si, može se reći, već izlečen, u tome se niko od nas ne zavarava, i
onda je sasvim moguće da toga malo ima u našoj porodici. Berens je bar napravio primedbu
u tom smislu. Ma kako bilo, tek ja ležim ovde još od juče i razmišljam kako sam se upravo
uvek osećao i kakav je bio moj odnos prema svemu, prema životu, znaš, i onom što on od
nas zahteva. Uvek je u mojoj prirodi bilo izvesne ozbiljnosti i izvesne antipatije prema
svemu što je grubo i bučno — nedavno smo baš o tome govorili — i ti znaš da sam ponekad
gotovo želeo da budem sveštenik, baš iz naklonosti prema stvarima tužnim i onim što
duhovno krepe i podižu — crna materija, znaš, i na njoj srebrni krst ili R.I.P. ... Requiescat in
pace... to je upravo najlepša reč i meni mnogo simpatičnija nego »Da živi taj i taj« — što je
samo galama i buka. Sve to, verujem, dolazi svakako otud što je i mene samog malo zakačilo
i što od početka imam razumevanja za bolest — to se pokazalo ovom prilikom. Ali ako stvar
zbilja stoji tako, onda je prava sreća za mene što sam došao ovde gore i što sam se pregledao.
Zbog toga ti nemaš sebi baš ništa da prebaciš. Jer ti si i sam čuo: da sam u ravnici još neko
vreme produžio ovako, možda bi mi, ni pet ni šest, ceo dronjak od pluća otišao do vraga.«