Page 132 - Thomas Mann - Čarobni breg

GLAVA PETA

VEČNA SUPA I IZNENADNA JASNOST

Sad nastaje nešto čemu će dobro biti da se i sam pripovedač čudi, da se čitalac, sa svoje
strane, ne bi tome isuviše začudio. Dok je naš prikaz prve tri nedelje Kastorpovog bavljenja
kod ovih ljudi gore (dvadeset i jedan letnji dan, koliko je, prema ljudskom predviđanju,
trebalo u svemu da traje taj boravak) progutao mnogo prostora i vremena, čiji obim i trajanje
isuviše odgovaraju našem samo upola priznatom iščekivanju, — opisivanje iduće tri nedelje
njegovog boravka na ovom mestu zahtevaće jedva toliko redi, pa čak i reči i trenutaka,
koliko je onaj prikaz iziskivao strana, tabaka, časova i radnih dana: za tren oka, to već
vidimo, proći će i nestaće te tri nedelje.
Ovo bi, prema tome, moglo da nas začudi; pa ipak je u redu i odgovara zakonima
pripovedanja i slušanja. Jer u redu je i shodno tim zakonima da se i nama vreme čini isto
tako dugo ili kratko, da se i u našem doživljavanju isto tako širi ili skuplja, kao i mladom
.Hansu Kastorpu, junaku naše priče, koga je na tako neočekivan način pogodila sudbina; i
može biti korisno, s obzirom na misteriju vremena, priprevšti čitaoca još i na sasvim druga
iznenađenja i pojave drukčije nego što je ova ovde, pojave na koje ćemo naići družeći se sa
njim. Zasad je dovoljno da se svako seti kako brzo prolaze dani, pa čak i »dugi« niz dana,
kad ih provodimo u krevetu kao bolesni: to je jedan te isti dan koji se neprestano ponavlja;
ali pošto je uvek isti, u suštini nije baš ispravno govoriti o »ponavljanju«, trebalo bi pre
govoriti o istovetnosti, o nepomičnoj sadašnjosti ili o večnosti. U podne ti donose supu, kao
što su ti je juče doneli i kao što će ti i sutra doneti. I u istom tom trenutku nešto te čudno
obuzme — ne znaš ni sam kako i otkud: dok gledaš kako ti donose supu, u glavi ti se vrti,
oblici vremena ti se gube, mešaju jedan s drugim, i što ti se ukaže kao pravi oblik vremena i
bitisanja, jeste nepokretna sadašnjica u kojoj ti večito donose supu. Međutim, govoriti o
dosadi, u vezi sa večnošću, bilo bi paradoksalno; a mi hoćemo da izbegnemo paradokse,
naročito u odnosu na našeg junaka.
Hans Kastorp je dakle ležao u krevetu od subote po podne, pošto je tako naredio savetnik
Berens, najveći autoritet u svetu koji nas okružava. Ležao je tako, u spavaćici s
monogramom na džepu, sa rukama sklopljenim pod glavom, u svom čistom, belom krevetu,
u kome je umrla Amerikanka, a verovatno i mnogi drugi, i gledao tavanicu svojim
prostodušnim plavim očima, mutnim od kijavice, razmišljajući o svom neobičnom udesu. To
ne znači da bi njegove oči, da nema kijavice, gledale jasno, bistro i bez dvosmislenosti, jer ni
u njegovoj duši, ma kako jednostavna ona bila, nije izgledalo tako, već je zaista bilo vrlo
mutno, konfuzno, nejasno, samo upola iskreno i neizvesno. Dok je tako ležao, čas bi mu se
grudi tresle od nekog ludog, pobedonosnog smeha, koji je dolazio iz duše, i srce bi mu
zastalo u bolu od dotle nepoznate, neizmerne radosti i nade; a čas bi prebledeo od užasa i