Page 130 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Tako, i on? Dobro, toliko o precima. A što se tiče vas, vi ste verovatno bili uvek prilično
malokrvni, zar ne? Ali se niste lako zamarali usled telesnog i duševnog rada, a? Ipak jeste? I
često vam je lupalo srce? Tek odskora? Lepo, a sem toga ste očigledno jako skloni
bronhijalnom kataru. Je li vam poznato da ste ranije već bili bolesni?«
»Ja?«
»Da, vas lično imam u vidu. Čujete li razliku?« I savetnik kucnu prvo levo gore na
grudima, pa onda malo dalje dole.
»Tamo zvuči nešto muklije nego ovde«, reče Hans Kastorp.
»Vrlo dobro. Trebalo je da postanete specijalista. Tu je dakle potmulost, a potmulost
počiva na zastarelim mestima, gde je već nastalo zakrečavanje, srašćivanje, ako hoćete. Vi
ste stari pacijent, Kastorpe, ali mi nećemo nikom uzeti za zlo što to niste znali. Postaviti ranu
dijagnozu vrlo je teško — pogotovu za gospodu kolege u ravnici. Neću da kažem da mi
imamo finije uši, mada iskustvo i specijalizacija nešto znače. Ali nama vazduh pomaže da
čujemo, razumete, redak, suv vazduh ovde gore.«
»Svakako, naravno«, reče Hans Kastorp.
»Lepo, Kastorpe. A sad me počujte, mladiću, reći ću vam nekoliko mudrih reči. Kad kod
vas ne bi bilo ničeg drugog, razumete me, kad ne bi bilo ničeg sem potmulosti i ožiljka na
vašim gajdama unutra i tih zakrečenih mesta u njima, ja bih vas vratio vašim Larima i
Penatima i ni cvonjka se ne bih brinuo za vas, da li me razumete? Ali kako stvari stoje, i
posle onoga što smo sad ustanovili, i pošto se nalazite već kod nas — ne vredi vraćati se
kući, Hanse Kastorpe, — posle kratkog vremena morali biste nam se ionako pridružiti.«

Hans Kastorp oseti opet kako mu krv navire u srce tako da je sve lupalo, a Joahim je i
dalje stajao sa rukama na zadnjim dugmetima, i pogledom oborenim u zemlju.
»Jer sem ove potmulosti«, reče savetnik, »imate vi gore levo još i hrapavo disanje, koje je
već skoro šušanj i nesumnjivo potiče od nekog svežeg ognjišta, — neću da kažem
da se to ognjište razmekšalo, ali to su sigurno vlažni šušnjevi, — i ako vi, dragi moj, tamo
dole produžite istim životom, vama će — ni pet ni šest — ceo dronjak od pluća otići do
đavola.«
Hans Kastorp je stajao ne mičući se, usta su mu čudno podrhtavala, i jasno se moglo
videti kako mu srce bije o rebra. On pogleda prema Joahimu, ali mu ne uhvati pogled, a
zatim opet u savetnikovo lice, sa modrim obrazima, plavim, suznim očima i s jedne strane
krivim brčićima.
»Kao objektivnu potvrdu ovoga«, nastavi Berens, »imamo još i vašu temperaturu: 37,6 u
deset izjutra, to uglavnom odgovara akustičnom nalazu.«
»Mislio sam«, reče Hans Kastorp, »da vatra dolazi samo od katara.«
»A katar?« na to će savetnik. »Otkud on dolazi? Da vam ispričam nešto, Kastorpe, i
otvorite dobro uši, vi raspolažete sasvim dovoljnim brojem vijuga, koliko mi je poznato.
Dakle, vazduh ovde kod nas dobar je za bolest — mislim protiv bolesti, razumete — vi tako
mislite, zar ne? I to je istina. Ali on je dobar i za bolest, razumete me, on prvo ide njoj u
prilog, revolucioniše telo, učini da se latentna bolest ispolji, i baš takvo jedno ispoljavanje,
izbijanje, ne zamerite mi, jeste i vaš katar. Ne znam da li ste već dole, u ravnici, bili febrilni,
ali ovde gore ste to u svakom slučaju bili od prvoga dana, a ne tek otkako imate katar — ako
hoćete da vam kažem svoje mišljenje.«
»Da«, reče Hans Kastorp, »da, to i ja mislim zaista.«
»Odmah ste verovatno bili ošamućeni«, potvrdi savetnik. »To su rastvorljivi otrovi koji
stvaraju bakterije; oni deluju opijajuće na centralni nervni sistem, razumete li, i obraščići
vam onda dobiju veselu boju. Nego, vi ćete prvo da skočite u dušeke, Kastorpe, da vidimo