Page 129 - Thomas Mann - Čarobni breg

nje. A potom je stajao pred savetnikom, — beo, plav i uzan pored Joahima Cimsena izgledao
je mnogo civilnijeg sklopa.
Ali savetnik Berens, i dalje utonuo u misli, pusti ga da čeka. Doktor Krokovski je već bio
opet seo a Joahim počeo da se oblači, kad se Berens najzad reši da obrati pažnju na prisustvo
toga koji je »još imao volje«.
»Ah, tako, to ste vi!« reče, svojom džinovskom rukom uhvati Hansa Kastorpa za mišicu,
odgurnu ga od sebe i stade da ga posmatra oštro. Nije ga gledao u lice, kao što obično
gledamo čoveka, već u telo, okrete ga kao što se okreće stvar, i posmatraše mu i leđa. »Hm«,
reče. »Pa da vidimo šta se kod vas čuje.« I kao i ranije, započe s kuckanjem.
Kuckao je svuda onde gde i kod Joahima Cimsena, a na pojedina mesta vraćao se više
puta. Duže vremena kuckao je u cilju sravnjivanja čas levo gore, kod ključne kosti, čas malo
niže dole.
»Čujete li?« upita okrećući se doktoru Krokovskom... A doktor Krokovski, sedeći pet
koračaji dalje za pisaćim stolom, potvrdi klimanjem glave da čuje: ozbiljna izraza spusti
glavu na grudi, tako da mu se brada savi a njeni vrhovi poviše nagore.
»Dišite duboko! Kašljite!« komandovao je savetnik, koji je sad opet uzeo stetoskop u
ruku; i Hans Kastorp se svojski naprezao nekih osam ili deset minuta, dok je savetnik
osluškivao. Pri tom nije izustio nijednu reč, samo je stavljao slušalicu čas ovde čas onde i
osluškivao naročito i više puta izvesna mesta na kojima se ranije, prilikom kuckanja, bio
zadržao. Zatim gurnu instrument pod mišku, metnu ruke na leđa i zagleda se u pod, negde
između sebe i Hansa Kastorpa.

»Da, Kastorpe«, reče — bilo je to prvi put da je mladića oslovio prosto, samo po
prezimenu — »stvar stoji preater-proper kao što sam i ranije zamišljao. Ja sam motrio na vas
— sad vam to mogu i reći — odmah, od samog početka, još otkako sam imao nezasluženu
čast da se upoznam sa vama, — i sa priličnom sigurnošću sam naslućivao da ste vi skriveno
jedan od naših i da ćete najzad to i sami uvideti, kao mnogi drugi koji je došao ovamo
zabave radi i gledao oko sebe dignuta nosa i jednoga dana doznao da bi bilo dobro — i ne
samo »bilo dobro«, molim da me razumete — da se ne ponaša kao nezainteresovani
posmatrač i da napravi ovde malo podužu štaciju.«
Hans Kastorp promeni boju lica, a Joahim, baš kako je hteo da zakopča naramenice,
zastade u tom položaju i osluškivaše...
»Vi eto, imate jednog tako krasnog i simpatičnog kuzena«, nastavi savetnik, klimnuvši
glavom prema Joahimu i klateći se pri tom na prstima i petama, »rođaka koji će, nadamo se,
uskoro moći reći da je jednom bio bolestan; ali i kad dođemo dotle, ipak će i dalje ostati da je
jednom bio bolestan, taj vaš gospodin rođak, a to a priori, kako filozofi kažu, baca izvesnu
svetlost i na vas, dragi Kastorpe...«
»Ali on mi nije rođeni brat od tetke, gospodine savetniče.«
»Ene de, šta kažete! Nećete valjda da se odreknete svoga kuzena. Od tetke ili ne, on
ostaje ipak krvni rod. A po kome ste rod?«
»Po majci, gospodine savetniče. On je sin poluses —«
»A je li dobro vaša gospođa mama?«
»Ne, ona je umrla. Umrla je kad sam još bio mali.«
»O, a od čega?«
»Od embolije, gospodine savetniče.«
»Embolije? Dobro; to je bilo davno. A vaš gospodin otac?«
»On je umro od zapaljenja pluća«, reče Hans Kastorp, »a i moj deda«, dodade.