Page 128 - Thomas Mann - Čarobni breg

sve to ponovilo i na desnoj strani, i kad je s tim završio, savetnik komandova: »Nalevo-
krug!« da bi prešao na kuckanje grudi. Kuckao je odmah ispod vrata kraj ključnjače, kuckao
iznad i ispod grudi, prvo desno, pa onda levo. A kad se zadovoljio kuckanjem, prešao je na
osluškivanje, stavljajući stetoskop, na čiju je školjku naslonio uvo, na Joahimove grudi i
leđa, svuda onde gde je ranije kuckao. Pri tome je Joahim morao naizmenično da diše jako i
da kašlje silom, što ga je izgleda mnogo zamaralo, jer je jedva disao, a u očima mu se
pojaviše suze. A savetnik Berens je saopštavao sve ono što čuje unutra, kratkim stručnim
izrazima, asistentu za pisaćim: stolom, tako da se Hans Kastorp morao setiti procedure kod
krojača, kad vam elegantan gospodin uzima meru za odelo, po utvrđenom redu meri vas čas
oko struka čas oko udova, diktirajući u pero tako dobivene cifre pogurenom pomoćniku za
stolom. »Tmulo«, »potmulo«, diktirao je savetnik Berens. »Vizikularno«, reče, pa opet:
»vizikularno« (to je, očigledno, bilo dobro). »Hrapavo«, reče i napravi grimasu. »Vrlo
hrapavo«. »Šušanj«. A doktor Krokovski je sve beležio, kao krojački pomoćnik diktirane
cifre.
S glavom nagnutom na jednu stranu, Hans Kastorp je pratio ono što se događa, zamišljen
i utonuo u posmatranje Joahimovog trupa, čija su se rebra (još je, hvala bogu, imao svoja
rebra!), dok je snažno disao, uzdizala visoko pod zategnutom kožom nad uvučenim trbuhom,
— posmatrao taj vitki, žućkasto mrki, mladićki torzo, sa crnim dlakama na grudnoj kosti i na
rukama, uostalom snažnim; na jednoj od njih Joahim je oko zglavka nosio zlatan lančić. To
su atletske ruke, mislio je Hans Kastorp; dok ja nisam nimalo mario za gimnastiku, on je
uvek voleo telesne vežbe, a to je bilo u vezi sa njegovom naklonošću prema vojničkom

pozivu. Uvek je obraćao mnogo pažnje na telo, mnogo više negoli ja, ili bar na drugi način;
jer ja sam uvek bio civil i uvek sam više polagao na toplo kupatilo i da dobro pojedem i
popijem, dok je njemu bilo više stalo do muških napora. I evo, sad je na sasvim drugi način
njegovo telo stalo u prvi plan, osamostalilo se i postalo važno, i to bolešću. Naćefleisan je i
nikako ne može da se oslobodi otrova i da postane solidan, pa ma koliko Joahim želeo da
bude vojnik u ravnici. Gledaj samo kako je građen, kao saliven, kao pravi Apolon
Belvederski, sem dlaka. Ali unutra je bolestan, a spolja vreo od bolesti; jer bolest čini čoveka
mnogo telesnijim, ona učini da postane samo telo... I dok je tako mislio najednom se prepade
i baci brz i ispitivački pogled na Joahima, preletevši očima sa nagog trupa na njegove
krupne, crne i blage oči, u kojima su još stajale suze od snažnog disanja i nasilnog kašljanja,
i koje su, dok je trajao pregled, tužna izraza gledale preko Hansa Kastorpa negde u prazno.
U međuvremenu savetnik Berens je bio završio svoj posao.
»Pa, dobro je, Cimsenu«, reče. »Sve u redu, ukoliko je moguće. Idućeg puta« (to je bilo
kroz četiri nedelje) »svakako će svuda biti još malo bolje...«
»A koliko misli gospodin savetnik da...«
»Opet vi navaljujete? Pa ne možete tek da secate regrute u tom veselom stanju! Nedavno
sam rekao, pola godinice, — računajte ako hoćete od onda, ali smatrajte da je to minimum.
Najzad, ovde se da živeti, trebalo bi da ste malo učtiviji. Nije ovo nikakva robija, nikakav
banjo niti... kakav sibirski rudnik! Ili možda hoćete da kažete da mi imamo sličnosti sa tako
nečim? Dobro, Cimsenu, dobro! Voljno! Dalje, ko još ima volje!« uzviknu i pogleda u
prazno. Ispruživši ruku, on svoj stetoskop dodade doktoru Krokovskom, koji ustade i uze ga
da bi na Joahimu izvršio malu asistentsku kontrolu.
I Hans Kastorp je skočio na noge, i očiju uprtih u savetnika, koji je stajao raskrečenih
nogu i otvorenih usta, na izgled utonuo u misli, poče hitro da se skida. Onako u žurbi,
svlačeći preko glave svoju košulju na bobice, spleo se i nije odmah mogao da se izvuče iz