Page 127 - Thomas Mann - Čarobni breg

događaj koji je do dna duše zbunio i užasnuo Hansa Kastorpa — jedva je verovao svojim
očima i prestravljeno je pogledao gospođu Šoša prvo u lice a potom, podigavši oči, preko
njenog čela i kose negde u prazno. Da li je znala da je u dva sata trebalo da ide na pregled?
Gotovo da čovek poveruje. Pa ipak, to je bilo skoro isto toliko neverovatno kao da je mogla
znati da se baš sad, samo minut pre toga, pitao da nije bolje da po Joahimu poruči da mu je
već bolje i da smatra da je pregled nepotreban: misao čije su dobre strane naravno odmah
iščezle pred onim upitnim osmejkom i pretvorila se u samu odvratnu dosadu. Samo sekund
kasnije Joahim je već bio stavio svoju zavijenu servijetu na sto, podigavši obrve dao mu
znak, poklonio se levo i desno i digao od stola, — na što Hans Kastorp, posrćući u duši,
mada na izgled čvrsta koraka, i sa osećanjem da ga još prate onaj pogled i onaj osmejak,
pođe za rođakom i iziđe iz trpezarije.
Od juče pre podne oni nisu govorili o svojoj današnjoj nameri, a i sad su išli kao po
nekom prećutnom sporazumu. Joahim je hitao: zakazani čas je već bio prošao a savetnik
Berens je zahtevao tačnost. Iz trpezarije su išli prizemnim hodnikom, prošli pored
»direkcije«, pa se niz stepenice, pokrivene čistim, navoštanjenim linoleumom »spustili« u
suteren. Joahim zakuca na vrata, odmah prema stepenicama, na kojima je natpis na
porculanskoj pločici označavao da je to ulaz u ordinaciju.
»Napred!« uzviknu Berens, naglašavajući jako drugi slog. Stajao je nasred sobe, u
mantilu, držeći u desnoj ruci crni stetoskop kojim se lupao po butini.
»Tempo, tempo«, reče i svojim suznim očima pogleda na zidni časovnik. »Un poco piu
presto, signori! Mi ne postojimo samo za vašu visost.«

Za velikim pisaćim stolom ispred prozora sedeo je doktor Krokovski, bled u kontrastu
svoje bluze od crnog listera, sa laktovima naslonjenim na sto, U jednoj ruci držao je pero,
druga mu u bradi, pred njim neke hartije, verovatno bolesnički dosije, — i kad rođaci uđoše,
on ih pogleda tupim izrazom ličnosti koja je prisutna samo kao asistent.
»Pa dajte ovamo konduit-listu!« reče savetnik kao odgovor na Joahimova izvinjenja, i uze
mu iz ruke temperaturni list da ga pregleda, dok je pacijent hitao da se skine do pojasa i
svoje stvari okači na čiviluk kraj vrata. Na Hansa Kastorpa niko nije obraćao pažnju. Neko
vreme on je stajao posmatrajući, a kasnije sede u jednu starinsku naslonjaču sa kićankama na
naslonu za ruke, kraj stočića na kome je stajala boca za vodu. Pored zidova su stajali ormari
za knjige, ispunjeni debelim medicinskim delima i fascikulama za dosijea. Od nameštaja je,
sem ovoga, bila još samo jedna stolica za ležanje sa pokretnim naslonom, prevučena belom
mušemom, preko čijeg je podglavlja bila položena servijeta od hartije.
»Koma 7, koma 9, koma 8«, reče Berens pregledajući sedmične liste u koje je Joahim
verno uneo svoju temperaturu, merenu pet puta dnevno. »Još smo malčice ćefleisani, dragi
moj Cimsenu, ne možemo baš reći da ste od onomad postali solidniji. (»Onomad«, to je bilo
pre četiri nedelje.) Još ima otrova, još«, reče. »Pa da, to naravno i ne može da nestane od
danas do sutra, ni mi nismo neki čarobnici.«
Joahim klimnu glavom i sleže golim ramenima, mada je mogao primetiti da nije ovde
gore tek od juče.
»A kako stoji sa probadima u desnom hilusu, gde je disanje uvek bilo pooštreno? Bolje?
Dede, hodite ovamo, da učtivo zakucamo na vaša leđa.« I osluškivanje poče.
Savetnik Berens je stajao raširenih nogu i nagnut unazad, sa stetoskopom pod miškom, i
kuckao prvo sasvim gore, pri vrhu Joahimovog desnog ramena, kuckao pokretom iz zgloba,
služeći se ogromnim srednjim prstom kao čekićem, a levu je upotrebljavao kao podupirač.
Zatim se spustio pod plećku i kuckao je sa strane, po srednjem i donjem delu leđa, na što
Joahim već dobro izvežban, podiže ruku da bi omogućio kuckanje i pod pazuhom. Zatim se