Page 126 - Thomas Mann - Čarobni breg

slatku medicinu ili tej za grudi, ali je ipak prijatno kad čoveka lekar malo uteši, ako se oseća
ovako kao ja. Ali zašto se on u govoru uvek služi tim preterano žestokim izrazima?« reče.
»U početku mi je bilo zabavno, ali kad duže slušam postaje mi neprijatno. »Prijatno
varenje!« Kakav je to galimatijas! Može se reći »Prijatan obed«, jer obed je tako reći
pesnički izraz, kao »hleb nasušni«, i sasvim se slaže sa rečju »prijatan«. Ali »varenje« je
čista fiziologija, i toga radi prizivati božji blagoslov, pa to je zbilja cinizam. Ne volim da ga
vidim ni kad puši, ima u tome nečeg što me plaši, jer znam da mu škodi i da ga čini
melanholičnim. Setembrini reče da je njegova veselost forsirana, a Setembrini je kritičar,
čovek od suda, to mu se mora priznati. Trebalo bi da i ja malo više sudim i da ne primam sve
za gotovo, on je sasvim u pravu. Ali ponekad čovek počne sa sudom i prekorom i pravednim
gnevom, pa se najednom ispreče sasvim druge stvari, koje nemaju nikakve veze sa sudom, i
onda je svršeno s moralnom strogošću, onda mu i republika i lepi stil izgledaju sasvim
bljutavi...«
Mrmljao je te nerazumljive reči, ni samom mu nije bilo jasno šta je hteo da kaže. Rođak
ga pogleda samo sa strane i reče »Do viđenja!« na što svaki ode u svoju sobu, a potom iziđe
na balkon.
»Koliko je?« upita Joahim prigušenim glasom posle izvesnog vremena, mada nije video
da je Hans Kastorp opet hteo da zna šta kaže termometar... A Hans Kastorp odgovori
ravnodušnim tonom:
»Ništa novo.«
Zaista, čim je ušao u sobu, on je sa umivaonika uzeo svoju lepu jutrošnju tekovinu,

vertikalnim treskanjem uklonio 37,6 koje je odigralo svoju ulogu, i sasvim kao kakav stari
bolesnik, sa staklenom cigarom u ustima, otišao na obavezno ležanje. Ali suprotno velikom
iščekivanju i mada je instrument držao punih osam minuta pod jezikom, Merkur je opet
skočio samo do 37,6 — što je nesumnjivo bila temperatura, mada ne veća nego što je bila još
jutros. Posle ručka svetlucavi stub se popeo na 37,7, stao uveče na 37,5 kad se pacijent
osećao vrlo umornim od uzbuđenja doživljenih preko dana, a idućeg jutra pokazao samo 37,
da bi pred podne dostigao jučerašnju visinu. Tako je došao glavni obed sutrašnjeg dana, a
kad se on završio — i čas odlaska na pregled.
Hans Kastorp se kasnije sećao da je toga dana o ručku madam Šoša nosila zlatožuti sviter
sa velikim dugmetima i opervaženim džepovima, koji je bio nov, nov bar za Hansa Kastorpa,
— i kad je ušla, kasno kao i uvek, ona se za trenutak okrenula prema dvorani i, na način koji
je Hansu Kastorpu bio tako dobro poznat, »predstavila« se. Potom je, kao što je činila
svakodnevno pet puta, otklizila do svoga stola, gipkim pokretima spustila se na stolicu i
počela da jede razgovarajući sa susedima: kao svakoga dana, ali ipak sa naročitom pažnjom,
Hans Kastorp je video kako joj mrda glava dok govori, i opet je zapazio zatiljak njenog
povijenog vrata i mlitavo opuštena leđa, kad je preko Setembrinijevih leđa — on je sedeo na
kraju poprečnog stola — pogledao prema »stolu boljih Rusa«. Gospođa Šoša, sa svoje strane,
nije se za vreme ručka nijednom okrenula prema trpezariji. Ali kad su pojeli desert i kad je
veliki zidni sat sa šetalicom, na desnoj strani trpezarije, tamo gde stoji »sto loših Rusa«, izbio
dva, to se ipak dogodilo, na iznenađenje Hansa Kastorpa, potresenog tom zagonetkom: baš
kad je časovnik izbijao dva — jedan, pa dva — graciozna bolesnica lagano okrete glavu, a
malo i gornji deo tela, i preko ramena, otvoreno i ne skrivajući, pogleda prema stolu Hansa
Kastorpa — ali ne samo neodređeno prema njegovom stolu, ne, već sasvim nedvosmisleno
pogleda baš lično njega, sa osmejkom oko zatvorenih usana i u svojim duguljastim
pšibislavskim očima, kao da je htela reći: »Pa? Vreme je. Hoćeš li da ideš?« (jer kad govore
samo oči, obraćaju se drugome sa »ti«, čak i ako usta nisu još rekla ni »vi«). I to je bio