Page 123 - Thomas Mann - Čarobni breg

puta, pa onda revnosnim okretanjem i prevrtanjem instrumenta opet nalazio. Termometar je
pokazivao tačno 37,6, i to rano pre podne.
Bio je silno uzbuđen. Nekoliko puta prošao je kroz sobu sa termometrom u ruci, držeći ga
vodoravno da ga ne bi nekako poremetio vertikalnim potresima, zatim ga stavi vrlo pažljivo
na umivaonik, i pre svega ode sa vrskaputom i ćebadima na balkon, da leži. Sedeći, prebaci
ćebad oko sebe kao što je bio naučio, već izvežbanom rukom, prvo sa strane, pa od dole,
jedno pa drugo, a zatim je mirno ležao, očekujući vreme drugog doručka i Joahimov dolazak.
Ponekad bi se nasmešio tako kao da se smeška na nekoga. Ponekad bi mu se digle grudi
usled nekog uzdrhtalog gušenja, i onda bi morao da se zakašlje iz svojih kataralnih grudi.
Joahim ga zateče kako još leži, kad je u jedanaest časova, pošto je gong odjeknuo, došao
k njemu da idu na doručak.
»Šta je sad?« upita začuđen, prilazeći stolici.
Hans Kastorp je ćutao neko vreme i gledao preda se. Zatim odgovori:
»Eto, najnovije je da imam malu temperaturu.«
»Šta to treba da znači?« upita Joahim. »Da nemaš možda groznicu?«
Hans Kastorp opet ne odgovori odmah, i posle kratkog vremena reče sa izvesnom
tromošću sledeće:
»Grozničav sam ja, dragi moj, još odavno, već sve vreme ovde. Ali sad nije u pitanju
subjektivno osećanje već egzaktna činjenica. Merio sam temperaturu.«
»Merio si temperaturu? A čime?« uzviknu Joahim zgranut.
»Pa razume se termometrom«, odgovori Hans Kastorp, ne bez izvesne strogosti i poruge.

»Glavna sestra mi je prodala jedan. Zašto se ona uvek obraća sa »čoveče«, to ne razumem;
korektno svakako nije. Ali mi je na brzu ruku prodala odličan termometar, a ako hoćeš da se
uveriš koliko pokazuje, eno ga unutra, na umivaoniku. Povećanje je minimalno.«
Joahim se okrete nalevo-krug i ode u sobu. Kad se vratio, reče s oklevanjem:
»Da, tako je, 37 koma pet i po.«
»Znači, malo se spustio«, odgovori Hans Kastorp brzo. »Bilo je šest.«
»Ovo se nikako ne može nazvati minimalnim za pre podne«, reče Joahim. »Lepa parada«,
reče dok je stajao pred stolicom svoga rođaka kao što se stoji pred »lepom paradom«:
podbočenih ruku i oborene glave. »Moraćeš u postelju.«
Hans Kastorp je za to već imao spreman odgovor.
»Ne mogu da razumem«, reče on, »zašto treba da legnem sa 37,6, a ti i toliki drugi, koji
nemate ništa manje, vi se slobodno šetate.«
»Ali to je nešto drugo«, reče Joahim. »Kod tebe je to akutno i naivno. Ti imaš vatru od
nazeba.«
»Prvo«, odvrati Hans Kastorp i čak poče da deli svoj odgovor na »prvo« i »drugo«, »Ne
razumem zašto čovek sa naivnom vatrom — pretpostavimo da tako nešto postoji — mora da
čuva postelju, a sa drugom ne mora. I drugo, kažem ti da od kijavice nisam dobio veću vatru
nego što sam je beć ranije imao. Mišljenja sam«, zaključi on, »da 37,6 ostaje 37,6. Kad vi s
tim možete da šetate, mogu i ja.«
»Ali ja sam morao da ležim četiri nedelje kad sam, stigao«, primeti Joahim, »i tek kad se
pokazalo da temperatura ne prolazi i pored ležanja u postelji, smeo sam da ustanem.«
Hans Kastorp se nasmehnu.
»Pa šta?« upita on. »Držim da je kod tebe bilo nešto drugo. Čini mi se da dolaziš u
protivrečnost. Prvo praviš razliku, a posle kažeš da je jedno isto. To je blebetanje...«
Joahim se obrte na petama, a kad se opet okrenuo prema rođaku, videlo se da je njegovo
preplanulo lice postalo za nijansu tamnije.