Page 122 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 122

On izvadi iz futrole tanani instrument, osmotri, ga, a zatim poče nemirno da hoda po sobi
        držeći ga u ruci. Srce mu je lupalo brzo i snažno. Pogleda otvorena balkonska vrata, a zatim
        pođe ka sobnim vratima, gonjen nekom željom da potraži Joahima, ali se predomisli i opet
        stade kraj stola, nakašljavši se da bi proverio da li mu je glas promukao. Zatim poče jako da
        kašlje. »Da, treba da vidim da li imam vatru usled kijavice«, reče i brzo otavi termometar u
        usta, metnuvši kraj sa živom pod jezik, tako da mu je instrument strčao ukoso nagore između
        usana, kojima ga je čvrsto stegao da ne bi ulazio vazduh spolja. Potom pogleda na ručni sat:
        bilo je pola deset prošlo šest minuta. I on poče da čeka da prođe sedam minuta.
            »Ni sekund više«, pomisli, »ali ni sekund manje Na mene se mogu osloniti, u oba slučaja.
        Nemaju potrebe da mi ga zamene »nemom sestrom« kao kod one devojke o kojoj je pričao
        Setembrini — Otilije Knajfer.« I on poče da hoda po sobi, pritiskujući jezikom instrument.
            Vreme je milelo, činilo mu se da je određeni rok beskrajan. Kad je pogledao kazaljku na
        satu, tek je bilo prošlo dva i po minuta, a on se bio uplašio da ne propusti trenutak. Uradio je
        bezbroj stvari: uzeo je neke predmete i opet ih vratio na mesto izišao na balkon, pazeći da ga
        rođak ne primeti, prešao pogledom predeo, tu visoravan čiji su mu svi oblici bili već tako
        prisno poznati, sa svim svojim čukama, grebenima i liticama, sa isturenom kulisom Brembila
        s leve strane, čija se grbina spuštala koso ka naselju a bokove joj pokrivalo kržljavo šipražje,
        sa nizom brda s desne strane, čija je imena isto tako dobro znao, i sa Altajnvandom koji,
        posmatran  odavde, kao  da je zatvarao dolinu s juga. Gledao  je na  staze i  leje  baštenske
        zaravni, na veštačku pećinu, srebrnu jelu, slušao neko šaputanje koje je dolazilo sa terase za
        ležanje, i vratio se opet u sobu, trudeći se da popravi položaj instrumenta u ustima, a zatim

        pokretom ruke zadiže rukav sa zglavka i prinese levicu licu, i nađe da je najzad, s mukom i
        nevoljom, prošlo šest minuta, kao da ih čovek gura, muva i rita. A kako se, stojeći nasred
        sobe, bio sasvim zaneo i svojim  mislima pustio na volju, poslednji još preostali  minut
        neprimetno umače, kao da je dobio krila, još jedan pokret rukom pokaza mu da je sedmi
        minut neprimetno promakao,  i  da  je već bio  malo zakasnio: trećina osmog  minuta  već  je
        pripadala prošlosti. Pomislivši u sebi da to ne mari ništa, da za ishod ne čini i ne znači ništa,
        istrže termometar iz usta i zbunjenim očima zagleda se u njega.
            Nije  mogao  odmah da razazna podatak: sjaj žive  poklapao se sa refleksom pljosnatog
        staklenog omota, čas je izgledalo da je stub sasvim gore, čas da ga uopšte nema; on prinese
        instrument očima, okretaše ga na jednu pa na drugu stranu, ali ništa nije razaznao. Najzad,
        posle jednog srećnog pokreta, slika postade jasna, on zadrža čvrsto ruku i brzo stavi u pokret
        svoj mozak. Zaista, živa je bila skočila, dobro skočila, stub se bio popeo prilično visoko,
        stajao je nekoliko crtica iznad granice normalne toplote: Hans Kastorp je imao 37,6.
            Usred bela dana, između deset i pola jedanaest, 37,6  — to je suviše! To je bila zbilja
        »temperatura«,  vatra kao posledica infekcije kojoj je bio podložan, i sad je samo pitanje
        kakva je to bila infekcija. 37,6 — pa više nije imao ni Joahim, više ovde nije imao niko, sem
        ako nije bio teško bolestan i moribund i ležao u postelji, ni Klefeldova sa pneumotoraksom,
        ni... pa ni madam Šoša. Naravno da u njegovom slučaju to nije bilo baš isto, — kod njega je
        prosto  vatra od nazeba, kako se to dole nazivalo. Ali to se. ipak nije  moglo  potpuno
        razlikovati i tačno izdvojiti; Hans Kastorp nije verovao da je temperaturu dobio tek otkako je
        nazebao i morao je zažaliti što još ranije nije konsultovao živu, odmah u početku, kako mu je
        savetnik  Berens  to  bio  preporučio.  Taj  savet  bio  je  sasvim  pametan,  sad  se  to  videlo,  i
        Setembrini nije apsolutno imao pravo što se tome onako podrugljivo smejao — Setembrini,
        sa svojom republikom i lepim stilom. Hans Kastorp je prezirao republiku i lepi stil dok je sve
        iznova proveravao podatak na termometru, živu koju je usled odbleska gubio iz vida više
   117   118   119   120   121   122   123   124   125   126   127