Page 121 - Thomas Mann - Čarobni breg

razvijenim čmičkom, ni sam nije znao kako. »Evo vam jedno naivno antiseptično sredstvo.
Možda će vam pomoći.« I iz crne kožne torbe koja joj je visila o pojasu izvuče jedan paketić
i stavi ga na sto. Bio je to formol. »Uostalom, izgledate zajapureni, kao da imate vatru.« I
ona se i dalje trudila da ga gleda pravo u lice, ali uvek pogledom koji je pomalo skretao u
stranu. »Jeste li izmerili temperaturu?«
On reče da nije.
»A zašto niste?« upita ona i njena kriva i isturena donja usna ostade viseći u vazduhu.
Ćutao je. Dobri Hans Kastorp bio je još tako mlad da je mogao da zanemi kao đače u
školi, koje stoji u klupi, ne zna da odgovori i ćuti.
»Da li vi uopšte merite temperaturu?«
»Pa da, gospođo nastojnice. Kad imam vatru.«
»Čoveče, pa ljudi je pre svega mere da bi videli da li imaju vatru. A po vašem mišljenju,
sad je nemate?«
»Ne znam sigurno, gospođo nastojnice, ne mogu baš da pravim razliku. Malo sam vreo i
zimogrožljiv još otkako sam stigao ovde.«
»Aha. A gde vam je termometar?«
»Nemam ga ovde, gospođo nastojnice. Šta će mi? Došao sam ovamo samo u posetu, ja
sam zdrav.«
»Blebetanje! Jeste li me zvali zato što ste zdravi?«
»Ne«, nasmeja se on učtivo, »već zato što sam malo...«
» nazebao. Da, imali smo mi već često takve nazebe. Evo!« reče i opet potraži po svojoj

torbi i izvuče dve duguljaste futrole, jednu crnu a drugu crvenu, koje takođe stavi na sto.
»Ovaj ovde košta tri i po franka, a ovaj ovde pet franaka. Naravno, bolje ćete proći ako
uzmete ovaj od pet. On može da vam traje za čitav život, ako pazite kad s njim rukujete.«
On, smešeći se, uze sa stola crvenu futrolu i otvori je. Lepo, kao kakav adiđar, ležao je
stakleni instrument u udubljenju napravljenom tačno prema njegovom obliku i postavljenom
crvenom kadifom. Celi stepeni bili su obeleženi crvenim crtama, deseti delovi crnim. Cifre
su bile crvene, a donji uži deo ispunjen blistavo sjajnom živom. Živin stub stajao je nisko,
daleko ispod normalne toplote tela.
Hans Kastorp je znao šta je dužan sebi i svome ugledu.
»Uzeću ovaj«, reče, čak i ne pogledavši drugi. »Ovaj od pet. Smem li vam odmah...«
»U redu!« zakrešta nastojnica. »Ne treba nikako cicijašiti kad je u pitanju važna
kupovina. Nije hitno, biće vam već stavljeno u račun. Dajte mi ga, prvo ćemo sasvim da ga
smanjimo, da ga sabijemo sasvim do dole — ovako.« I ona mu uze termometar iz ruke,
tresnu njime nekoliko puta kroz vazduh, i sabi živu još dublje, ispod 35. »Popeće se već,
skočiće već, taj Merkur!« reče. »Evo vam vaše nove tekovine. Vi bez sumnje već znate kako
se to kod nas radi? Pod vaš poštovani jezik, pa držati sedam minuta, i tako četiri puta
dnevno, ali dobro ga stegnuti cenjenim usnama. Zbogom, čoveče! Želim vam dobar ishod!« I
ona iziđe iz sobe.
Hans Kastorp, koji se beše poklonio, stajao je kraj stola i gledao u vrata kroz koja je
izišla, i u instrument koji je ostavila. »To je dakle glavna sestra fon Milendonk«, pomisli.
»Setembrini je ne trpi, i istina je da ima neprijatnih osobina. Čmičak nije baš lep, ali ga
svakako nema uvek. Ali zašto me uvek oslovljava sa »čoveče«? Sasvim je familijarno i
čudnovato. I eto, prodala mi je termometar — izgleda da ih uvek ima po dva-tri u torbi. Kažu
da ih ovde svuda ima, u svim radnjama, Joahim kaže i tamo gde ih nikad ne bi očekivao. Ali
ja nisam morao da se mučim oko kupovine, sam mi je pao u krilo.«