Page 118 - Thomas Mann - Čarobni breg

zajedno, dugi niz dana, kome se na početku nije mogao lako ni kraj sagledati. I sad su
najednom od toga ostala samo još tri-četiri tričava dana, neznatan ostatak, bez sumnje malo
značajniji usled one dve periodične promene običnog dana, ali ispunjen mislima na
pakovanje i rastanak. Ovde gore tri nedelje nisu značile gotovo ništa — to su mu odmah svi
rekli. Ovde je najmanja vremenska mera mesec dana, rekao je Setembrini, i kako bavljenje
Hansa Kastorpa nije dostizalo tu meru, nije ni bilo nikakvo bavljenje i predstavljalo je samo
kratku posetu »forme radi«, kako se ono izrazio savetnik Berens. Da li je zavisilo od
pojačanog opšteg sagorevanja to što je vreme ovde prolazilo tako munjevitom brzinom?
Takva rapidnost života bila je, istina, uteha za Joahima, s obzirom na onih pet meseca koji
mu još preostaju, ako toliko samo bude dosta. Ali za ove tri nedelje trebalo je da malo bolje
motre na vreme, kao što se to čini dok se meri temperatura, kad sedam propisanih minuta
postanu tako značajan razmak vremena... Hans Kastorp je od srca sažaljevao svoga rođaka,
kome se u očima mogla čitati žalost što će uskoro izgubiti prisnog druga — sažaljevao ga je
zaista neobično mnogo, kad pomisli da će jadnik ostati sad zauvek bez njega, dok će on opet
živeti u ravnici i raditi u službi tehnike i saobraćaja koji spajaju narode. Osećao je zbilja
silno sažaljenje, od koga su ga u nekim trenucima gotovo bolele grudi, tako silno i živo da je
ponekad ozbiljno sumnjao da će imati srca i biti u stanju da Joahima ostavi ovde sama. Do te
mere ga je ponekad tištalo to osećanje, i svakako da je ono bilo razlog što je sam on sve
manje govorio o svom odlasku; Joahim je baš bio taj koji je s vremena na vreme započinjao
razgovor o tome, dok Hans Kastorp, kao što rekosmo, izgleda iz urođenog osećanja takta do
poslednjeg trenutka nije hteo da misli na to.

»Nadajmo se bar«, reče Joahim, »da si se oporavio kod nas i da ćeš, kad se spustiš, osetiti
da si se okrepio.«
»Dakle, pozdraviću ih sve od tebe«, odgovori Hans Kastorp, »i reći im da ćeš najkasnije
za pet meseca i ti doći. Oporavio? Misliš, da li sam se oporavio za ovih nekoliko dana?
Nadam se da jesam. Čak i za ovako kratko vreme moralo je da bude nekog oporavka. Istina,
bilo je ovde za mene toliko novih utisaka, novih u svakom pogledu, vrlo nadražujućih, ali i
zamornih za duh i telo. Nemam osećanje da sam s njima izišao nakraj i da sam se
aklimatizovao, što je u stvari prvi uslov za svaki oporavak. Marija je, hvala bogu, ona stara,
otpre nekoliko dana ima mi opet onaj stari ukus. Ali s vremena na vreme moja se maramica i
dalje zacrveni kad je upotrebim, a ni proklete vatre u licu i onog besmislenog lupanja srca
neću se izgleda dokraja osloboditi. Ne, ne, o nekoj aklimatizaciji se kod mene upravo ne
može govoriti, a i kako bi moglo posle tako kratkog vremena? Trebalo bi duže pa da se
čovek ovde aklimatizuje i savlada sve čudne utiske, i tek onda bi moglo da počne
oporavljanje i gojenje. Šteta. Kažem »šteta«, jer je bilo nesumnjivo pogrešno s moje strane
što za ovaj boravak nisam odredio više vremena — jer, najzad, bilo ga je. Tako mi se čini da
ću se kod kuće, dole u ravnici, pre svega morati da oporavljam od »oporavljanja« i tri nedelje
samo da spavam, toliko mi se ponekad čini da sam iznuren. I na sve to došao je još i ovaj
vraški katar...«
Izgledalo je zaista da će se Hans Kastorp vratiti kući sa prvorazrednom kijavicom. Bio je
nazebao, verovatno dok je po propisu ležao na balkonu, i to — da nagađamo još jednom —
za vreme ležanja uveče, što je činio otpre nekoliko dana, uprkos vlažnog i hladnog vremena,
koje je davalo utisak da se neće popraviti pre njegovog odlaska. Čuo je, međutim, da se ovo
vreme ne smatra za ružno; ovde gore nije uopšte ni postojao pojam ružnog vremena,
nikakvog se vremena nisu plašili, jedva su se na njega obazirali; i sa osobinom mladosti da
lako prima i povinuje se, sa svom njenom gotovošću da se prilagodi mislima i običajima
sredine u kojoj se baš nalazi, Hans Kastorp beše počeo i sam da usvaja tu ravnodušnost.