Page 119 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 119

Moglo je da lije kao iz kabla, ipak se nije smatralo da je zbog toga vazduh manje suv. On to
        zaista i nije bio, jer je čoveku i dalje lice gorelo kao da je u pregrejanoj sobi ili kao da je
        popio mnogo vina. A što se tiče hladnoće, koja je bila osetna, ne bi bilo mnogo pametno
        bežati  od nje u  sobu, jer pošto nije padao sneg, nije  se grejalo, a sedeti u  sobi  nije bilo
        niukoliko ugodnije nego  ležati  na  balkonu, u zimskom kaputu i zamotan, prema svim
        pravilima veštine, u dva dobra ćebeta od kamilje dlake. Naprotiv i obrnuto: ovaj poslednji
        položaj bio je nesravnjeno ugodniji, bio je to naprosto najprijatniji položaj u kome se Hans
        Kastorp, koliko se sećao, ikad nalazio, — i u ovom svom rasuđivanju nije se dao zavesti time
        što je nekakav književnik i karbonar taj položaj nazvao »horizontalnim«, dajući ovoj reči
        pakostan i zlonameran smisao. Nalazio je da je u tom položaju prijatno, naročito uveče, kad
        bi pored njega na stočiću gorela lampa a on, utopljen u ćebad, sa opet ukusnom Marijom
        Mančini u zubima, uživao u svim tim teško objašnjivim preimućstvima ovog tipa stolice za
        ležanje; vrh  nosa mu je  istina bio  smrznut, a knjigu  —  bila je to još ona  ista, Ocean
        steamships — držao je rukama dakako crvenim i ukočenim od hladnoće, i kroz balkonski
        svod gledao sve tamniju dolinu, ukrašenu svetiljkama mestimice rasutim, mestimice gusto
        zbijenim, odakle je gotovo svake večeri, i to najmanje jedan čas, dopirala muzika — prijatno
        prigušeni zvuci dobro poznatih melodija: bili su to odlomci iz opera, partije iz Karmena,
        Trubadura ili Čarobnog strelca, pa skladni, poletni valceri, marševi, kod kojih je, oduševljen,
        klimao glavom uz takt,  i  po koja  vesela  mazurka. Ne, ona  se u  stvari zvala Marusja,  ta
        devojka s malim rubinom, a u susednoj lođi, iza zida od debelog mlečnog stakla, ležao je
        Joahim,  s  kojim  bi  Hans  Kastorp  s  vremena  na  vreme  izmenjao  poneku  reč,  s  pažnjom,

        vodeći uvek računa o drugim »horizontalcima«. Joahimu je u njegovoj lođi bilo isto tako
        dobro kao i Hansu Kastorpu, iako nije bio muzikalan i nije umeo tako da uživa u večernjim
        koncertima.  Šteta  za  njega!  Umesto  toga,  on  je  svakako  čitao  rusku  gramatiku.  A  Hans
        Kastorp je ostavio Ocean steamships na ćebe i od srca uživajući slušao muziku, pronicao sa
        zadovoljstvom u prozirnu dubinu njene kompozicije i osećao tako prisno uživanje u ponekoj
        karakterističnoj i skladnoj melodijskoj inspiraciji, da se onda samo sa neprijateljstvom sećao
        Setembrinijevih reči o muzici, njegovih tako neprijatnih izjava, kao što je, na primer, ona da
        je muzika politički sumnjivog karaktera — što zaista nije bilo ništa bolje od primedbe deda-
        Đuzepa o julskoj revoluciji i šest dana za koje je stvoren svet.
                   Joahim, dakle, nije uživao toliko u muzici, a nije znao ni za aromatično zadovoljstvo
        od pušenja, ali je inače ležao isto tako udobno u svojoj lođi, zaštićen i zadovoljan. Dan se
        završio, za ovaj put sve je svršeno, čovek je bio siguran da se danas ništa više neće dogoditi,
        da neće biti nikakvih uzbuđenja, da se od muskulature srca neće više tražiti nikakav napor.
        Ali u isto vreme čovek je bio siguran da će se sutra sve opet ponoviti, sa svom verovatnoćom
        koja izlazi iz skučenog, povoljnog i u svemu uređenog načina života; i ta dvostruka sigurnost
        i zaštićenost, zajedno sa muzikom i ponovnim uživanjem u aromi Marije Mančini, učinila je
        da se mladi Hans Kastorp, dok je tako ležao uveče, nalazio u stanju istinske sreće.
            Ali sve to nije sprečilo da gost i mekušni novajlija ne nazebe svojski na tom obaveznom
        ležanju  (ili  ma  gde  drugde).  Izgledalo  je  da  će  dobiti  jaku  kijavicu;  ona  mu  je  pritiskala
        čeonu duplju, resica u grlu bila mu je ranjava i bolela ga je, vazduh mu nije prolazio kao
        obično  kroz  kanal  od  prirode  za  to  predviđen,  već  se  probijao  hladan,  sa  teškoćom  i
        neprestano dražeći na kašalj. Glas mu je preko noći dobio boju potmulog basa, kao da je
        pregoreo od jakih pića, i, kako reče, te noći nije oka sklopio, pošto ga je suvo grlo gušilo i
        teralo da se neprestano prevrće po jastuku.
            »To je do krajnosti neprijatno«, reče Joahim, »i skoro nezgodno. Nazeb, treba da znaš,
        ovde nije reçu, tvrde da ne postoji. Zvanično mišljenje je da ga suv vazduh sprečava, i kao
   114   115   116   117   118   119   120   121   122   123   124