Page 117 - Thomas Mann - Čarobni breg

TERMOMETAR

Nedelja Hansa Kastorpa računala se od utorka do utorka, pošto je jednog utorka i prispeo.
Još pre nekoliko dana platio je u birou svoj drugi nedeljni račun — skroman nedeljni račun
od okruglo 160 franaka, skroman i opravdan, po njegovom nahođenju, čak i kad se uopšte ne
bi uzela u obzir izvesna neprocenjiva preimućstva boravka ovde, baš zato što se ne mogu
izračunati u novcu, niti izvesni dodaci — koji bi se naravno mogli izračunati kad bi se samo
htelo, kao na primer muzika na terasi svake druge nedelje i predavanja doktora Krokovskog
— već samo i isključivo pansion, ono što se pruža kao stan i hrana, udobna soba i pet
ogromnih obeda.
»Nije mnogo, pre je jevtino, ne možeš se žaliti da te ovde globe«, reče gost pacijentu.
»Tebi, dakle, treba okruglo 650 franaka mesečno za stan i hranu, a u to je uračunato i
lečenje. Uzmimo da daješ mesečno još trideset franaka na napojnice, ako se ponašaš kako
valja i ako ti je stalo do ljubaznih lica. To čini 680. Dobro. Reći ćeš mi da ima još troškova i
izdataka. Tu su i drugi izdaci, za piće, kozmetiku, cigare, ponekad čovek napravi izlet, izveze
se kolima, recimo, a s vremena na vreme naiđe račun za obućara i krojača. Ali računajući sve
u svemu, ti i pored najbolje volje ne trošiš mesečno ni hiljadu franaka! Čak ni osam stotina.
A to ne iznosi ni 10.000 maraka godišnje. Više nije ni u kom slučaju. I to ti je dovoljno za
život.«
»Računanje napamet — pet!« reče Joahim. »Nisam ni znao da si tako vešt u tome. A što
odmah izvodiš račun za čitavu godinu, to zbilja znači ne biti sitničar. Nesumnjivo si nešto
naučio ovde gore. Znaš da ne pušim, a nadam se da neću ovde ni odelo morati da pravim, —
ne, hvala lepo!«
»Znači da sam čak i suviše računao«, reče Hans Kastorp malo zbunjen. Kako se samo
moglo dogoditi da svom rođaku stavi u račun cigare i nova odela! A što se tiče njegove
veštine da računa napamet, to je bila samo varka i zabluda Joahimova u pogledu njegovih
prirodnih darova. Jer kao u svemu drugom, on je i u ovom bio pre spor i bez žara, i u ovom
slučaju njegov brzi proračun nije bio nikakva improvizacija već je počivao na pripremi, i to
pismenoj pripremi: jedne večeri, za vreme obaveznog odmaranja (jer i on je uveče ležao na
balkonu, pošto su to svi činili), Hans Kastorp se bio naročito digao sa odlične stolice za
odmaranje da bi, gonjen jednom iznenadnom mišlju, doneo iz sobe hartiju i olovku da
računa. I tako je utvrdio da je njegovom rođaku, ili tačnije da je ovde uopšte, sve u svemu,
potrebno 12.000 franaka godišnje, i, više u šali, u sebi zaključio da, što se njega lično tiče, on
ima više nego što mu treba za život ovde, pošto je njegov prihod iznosio nekih 18—19.000
franaka godišnje.
Tako je, dakle, još pre tri dana bio platio svoj račun od druge nedelje, uz zahvalnost i
priznanicu, što je značilo da se nalazio usred treće i po planu poslednje nedelje svog boravka
ovde gore. Iduće nedelje doživeće još jedan od onih koncerata koji se ponavljaju svakih
četrnaest dana, a u ponedeljak isto tako prisustvovaće još jednom od predavanja doktora
Krokovskog, održavanim takođe u dvonedeljnim razmacima —tako reče sebi a i svome
rođaku — a u utorak ili sredu otputovaće i ostaviće Joahima samog, sirotog Joahima, kome
je Radamant dosudio ko zna još koliko meseca, i čije se blage, crne oči uvek tužno zamute
kad god se spomene Kastorpov odlazak, koji se tako naglo približava. Blagi bože, kud je
nestalo ovog odmora! Protekao, proleteo, prošao — čovek zbilja ne bi umeo reći kako.
Najzad, to je ipak bio čitav dvadeset i jedan dan koji su imali da provedu