Page 114 - Thomas Mann - Čarobni breg

budemo tačni, glas i opomena u neku ruku rđave savesti nagonili su ga da sluša Italijana, s
nogom prebačenom preko noge i povlačeći dim iz svoje Marije Mančini, ili kad bi se utroje
iz Engleske četvrti peli ka Berghofu.
Prema Setembrinijevom, gledištu i izlaganju, dva načela borila su se o svet: sila i pravo,
tiranija i sloboda, praznoverje i znanje, princip konzervatizma i princip pokreta u stalnom
previranju, princip napretka. Jedan bi se mogao nazvati principom azijatskim a drugi
principom evropskim, jer Evropa je zemlja pobune, kritike i aktivnosti koja sve preobražava,
dok istočni kontinent oličava nepokretnost, neaktivno mirovanje. Nema sumnje koja će od
ove dve sile najzad pobediti — to će biti prosvećenost, razumu shodno usavršavanje. Jer na
svom sjajnom putu, čoveštvo je povlačilo za sobom sve nove narode, osvajalo sve više
zemlje u samoj Evropi i već počelo da prodire i u Aziju. Ali još mnogo treba do njegove
potpune pobede, i svi dobronamerni, svi koji su već dobili svetlost, treba još da učine velike i
plemenite napore, dok ne svane dan kad će se srušiti monarhije i religije i u onim zemljama
našeg kontinenta koje uistinu nisu imale ni svoj osamnaesti vek ni svoju 1789. Ali taj dan će
doći — reče Setembrini smešeći se fino pod svojim brkovima — on će doći, ako ne na
golubijim nogama, onda na orlovskim krilima, kao zora opšteg bratimljenja svih naroda u
znaku razuma, nauke i prava; i doneće sa sobom Svetu alijansu građanskih demokratija,
sjajnu suprotnost onoj triput infamnoj alijansi vladara i njihovih kabineta, kojima je ded
Đuzepe bio smrtni neprijatelj, — jednom reči doneće republiku sveta. Ali da bi se došlo do
tog krajnjeg cilja, potrebno je pre svega to azijatsko načelo ropstva i konzervatizma pogoditi
u centar, u životni nerv njegovog otpora, a to znači — Beč. Austriju treba lupiti po glavi i

uništiti, prvo kao osvetu za prošlost, a zatim da bismo pripremili put za carstvo pravde i sreće
na zemlji.
Ovaj poslednji obrt i zaključak Setembrinijevih rečitih izliva nije više nimalo zanimao
Hansa Kastorpa, naprotiv, nije mu se dopadao; štaviše, kad god bi se ponovio, neprijatno ga
je vređao, kao neka lična ili nacionalna mržnja, — da i ne govorimo o Joahimu Cimsenu koji
bi namršten okretao glavu i prestajao da sluša, čim bi Italijan zaplivao u te vode, pa je čak i
opominjao da je vreme misliti na lečenje, ili pokušavao da promeni razgovor. Ni Hans
Kastorp nije smatrao da je dužan da obraća pažnju na takve stranputice — nema sumnje da
su one ležale van granica onih uticaja kojima je po opomeni svoje savesti trebalo da se
podvrgne u cilju opita, — a savest ga je na to opominjala tako jasno da je uvek, kad bi
gospodin Setembrini seo pored njih ili im se u polju pridružio, on sam pozivao Italijana da
govori o svojim idejama.
Te ideje i težnje i ti ideali, primetio je Setembrini, u njegovoj kući su porodična tradicija.
Jer sva trojica su njima posvetili svoj život i svoje snage, ded, otac i unuk, svaki na svoj
način: otac ništa manje od dede Đuzepa, mada nije, kao ovaj, bio politički agitator i borac za
slobodu, već miran i nežan naučnik, humanista za svojim pultom. A šta je upravo
humanizam? Ljubav prema čovečanstvu, eto to i ništa drugo, a samim tim i politika, i pobuna
protiv svega onoga što kalja i ponižava ideju čoveka. Prebacivalisu mu da suviše precenjuje
formu; ali i lepu formu je on negovao samo radi ljudskog dostojanstva, kao sjajnu antitezu
srednjem veku, koji je ne samo bio ogrezao u mržnji prema čoveku i bio pun praznoverja,
već je sramno prezirao formu, i od samog početka Đuzepe je zastupao stvar čoveka,
zemaljske interese, borio se za slobodu mišljenja i radost života i smatrao da nebo treba
ostaviti vrapcima. Prometej! On je, po njemu, bio prvi humanista, i on je identičan sa onim
satanom kome je Karduči spevao himnu... Ah, da su rođaci samo mogli da čuju u Bolonji tog
starog neprijatelja crkve kako pecka i grdi hrišćansku sentimentalnost romantičara! Kako
grmi protiv Manconijevih svetih pesama! Protiv romanticismo, njegove poezije seni i