Page 113 - Thomas Mann - Čarobni breg

Kastorp se trudio da razume šta je Setembrini mislio kad je taj princip nazvao »izvorom
slobode i napretka«. Pod ovom poslednjom reči Hans Kastorp je dosad razumevao nešto kao
razvoj čekrka u toku devetnaestog stoleća; i video je da je g. Setembrini dosta cenio takve
stvari, a svakako da drukčije nije činio ni njegov deda. Italijan je ukazivao veliku čast
otadžbini svoja dva slušaoca, s obzirom da je tamo pronađen barut — koji je od feudalnog
oklopa napravio staro gvožđe — kao i štamparija: jer ona je omogućila demokratsko širenje
ideja — to jest širenje demokratskih ideja. On je, dakle, hvalio Nemačku u tom pogledu i
ukoliko se ticalo prošlosti, iako je smatrao da je pravo da se baš njegovoj zemlji da palmova
grančica, jer je ona, dok su drugi narodi još živeli u mraku predrasuda i ropstva, kao prva
razvila zastavu prosvećenosti, obrazovanja i slobode. Ali ako je Setembrini ukazivao osobito
poštovanje tehnici i saobraćaju, kao što je to učinio već prilikom prvog susreta sa rođacima
kod klupe kraj obronka, izgleda da to ipak nije bilo zarad samih tih sila, već s obzirom na
njihov značaj za moralno usavršavanje ljudi — jer, kako je radosno izjavio, on njima pridaje
takav značaj. Time što tehnika, reče on, potčinjava sve više prirodu, a vezama koje
uspostavlja izgradnjom mreža telegrafa i puteva savlađuje klimatske razlike, ona se pokazuje
kao najpouzdanije sredstvo da zbliži narode, da doprinese njihovom međusobnom
upoznavanju, da utre put za čovečanski sporazum među njima, da uništi njihove predrasude
i, najzad, da dovede do njihovog opšteg ujedinjenja. Ljudski rod je izišao iz mraka, straha i
mržnje, ali on korača napred i penje se blistavim putem ka jednom definitivnom stanju
simpatije, unutrašnje svetlosti, dobrote i sreće, a na tom putu, reče Setembrini, tehnika je
najprobitačnije prevozno sredstvo. Ali govoreći tako on je jednim dahom obuhvatio

kategorije koje je dosad Hans Kastorp bio navikao da zamišlja kao daleko razdvojene.
:
Tehnika i moral! reče on. A zatim je čak govorio i o Spasitelju hrišćanstva koji je prvi
objavio načelo jednakosti i ujedinjenja, posle čega je štampa snažno potpomogla širenje toga
načela a velika francuska revolucija najzad ga uzdigla do zakona. Mada mu razlozi nisu bili
jasni, sve ovo činilo se mladome Hansu Kastorpa zbilja sasvim i potpuno konfuzno, iako
se gospodin Setembrini izražavao jasnim i jedrim rečima. Jednom samo, pričao je on,
jednom samo u svome životu, i to na početku svoga zrelog doba, njegov ded je bio od srca
srećan, a to je bilo u vreme julske revolucije u Parizu. Glasno i jasno je tada objavio da će
jednom svi ljudi ta tri pariska dana staviti pored šest dana stvorenja sveta. Ovde je Hans
Kastorp morao da lupi rukom o sto i da se zgrane do dna duše. Činilo mu se da je zbilja
suviše da neko može tri letnja dana godine 1830, u toku kojih su Parižani sebi dali novi
ustav, da stavi pored onih šest u kojima je Gospod bog odvojio zemlju od vode i stvorio
večne zvezde, kao i cveće, drveće, ptice, ribe i sve živo, — pa i kasnije, ostavši sam sa
Joahimom, on je u razgovoru izrikom nalazio da je to preterano, štaviše prosto nepristojno.
Ali on je rado pristajao da se podvrgne tuđem uticaju, u onom smislu da je prijatno praviti
opite, i zato je ugušio u sebi proteste koji su njegovo osećanje pijeteta i njegov dobar ukus
podigli protiv Setembrinijevog shvatanja, govoreći sebi da se ono što mu je izgledalo
huljenje može nazvati smelošću, a što mu se činilo neukusno moglo je, bar u onim prilikama,
da bude velikodušnost i plemenit entuzijazam: tako, na primer, kad je ded Setembrini
barikade nazivao »prestolom naroda« i izjavljivao da treba »koplje građaninovo osvetiti na
oltaru čovečanstva«.
Hans Kastorp je znao zašto je slušao gospodina Setembrinija, ne bi to baš umeo jasno da
kaže, ali je ipak znao. Bilo je u njegovoj pažnji nešto kao osećanje dužnosti, sem onog
odsustva odgovornosti koje ima putnik i gost na letovanju, koji se ne zatvara ni pred kakvim
utiskom i dozvoljava da stvari utiču na njega, znajući da će sutra ili prekosutra razmahnuti
krilima i opet se vratiti svom uobičajenom redu, — dakle nešto kao glas savesti, i to, da