Page 112 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 112

prozi,  poziva  narod  na  slobodu  i  uspostavljanje  jedinstvene  republike,  da  sa  strasnim,
        diktatorskim zanosom sastavlja revolucionarne programe i  da jasnim stilom objavljuje
        ujedinjenje  oslobođenih  naroda  radi  stvaranja  opšte  sreće.  Jedan  detalj,  koji  je  pomenuo
        Setembrini unuk, napravio je naročiti utisak na mladoga Hansa Kastorpa: da se deda Đuzepe
        celoga svoga života pojavljivao među svojim sugrađanima u crnom odelu, jer on, govorio je,
        nosi crninu za Italijom, svojom domovinom," koja propada u bedi i ropstvu. Kad je to čuo
        Hans Kastorp — koji je uostalom već i ranije nekoliko puta u mislima pravio poređenja —
        morao se setiti svoga rođenog dede koji je takođe, dok god ga je unuk poznavao, nosio uvek
        crno odelo, ali iz sasvim drugih pobuda nego ovaj deda ovde: sećao se staromodnog odela
        kojim se pravi Hans Lorenc Kastorp, koji je pripadao proteklom vremenu, privremeno bio
        prilagodio  sadašnjici,  ali  nagoveštavajući  da  joj  ne  pripada,  dok  se  na  samrtnom  odru  to
        odelo  nije  svečano  sjedinilo  s  njegovim  pravim  i  njemu  prikladnim  likom  (sa  krutom
        španskom kragnom). To su zaista bila dva sasvim različita starca! Hans Kastorp je razmišljao
        o tome ukočeno gledajući preda se i oprezno vrteći glavom, tako da se to moglo protumačiti i
        kao  znak  divljenja  za  Đuzepa  Setembrinija  i  kao  znak  iščuđavanja  i  neodobravanja.  Sem
        toga, dobro se čuvao da osuđuje ono što mu je bilo strano, već se zadovoljavao poređenjem i
        konstatovanjem.  Video kako  se u salonu uzana glava staroga  Hansa  Lorenca naginje
        zamišljeno  nad  slabo  pozlaćenim  dnom  krstionice  —  tim  nasleđem  što  je  nepromenjeno
        prelazilo s oca na sina — usta zaokrugljenih, jer su mu usne stvarale nemački predmetak
        »ur« (što znači »pra«), taj potmuli i pobožni zvuk koji vas podseća na ona mesta na kojima i
        nehotice počnete da koračate snishodljivo i nagnuti napred. I video je Đuzepa Setembrinija

        kako ispred čete boraca za slobodu juriša na falangu despotizma, sa trobojnom zastavom u
        ruci, sa isukanom sabljom i crnim očima svečano upravljenim k nebu. I u jednom i u drugom
        stavu bilo je svakako lepote i časti, mišljaše on, trudeći se utoliko više da bude pravičan što
        se lično ili jednim delom svoje ličnosti osećao pristrasnim. Jer deda Setembrini se borio za
        politička  prava,  dok  su  njegovom  dedi  ili  bar  njegovim  precima  prvobitno  pripadala  sva
        prava, a ološ im ih je oteo u toku četiri veka silom ili lepim rečima... I obojica su, eto, uvek
        išli odeveni u crno, i deda na Severu i deda na Jugu, i obojica u svrhu da sebe strogo izdvoje
        od loše današnjice. Ali jedan je to činio iz pobožnosti, u slavu prošlosti i smrti, kojima je po
        svojoj prirodi  pripadao;  drugi pak iz pobune i u slavu napretka  neprijateljski  nastrojenog
        prema  svakoj  pobožnosti.  Da,  to  su  bila  dva  različita  sveta  ili  dve  suprotne  strane  sveta,
        mislio je Hans Kastorp, i kako je, dok je gospodin Setembrini pričao, tako reći stajao između
        njih i kritički posmatrao čas jedan čas drugi, učinilo mu se da je već jednom iskusio nešto
        slično. Sećao se kako se jednom sam vozio čamcem u večernjem sumraku po jednom jezeru
        u Holštajnu, pred kraj leta, ima tome već nekoliko godina. Bilo je oko sedam časova, sunce
        već beše zašlo, skoro pun mesec već se pojavio na istoku, nad žbunastom obalom. Nekih
        desetak  minuta,  dok  je  Hans  Kastorp  veslao  po  tihoj  vodi,  vladala  je  neka  zbunjujuća  i
        sanjalačka  konstelacija.  Na  zapadu  je  bio  svetao  dan,  pun  staklasto  prozirne, nesumnjivo
        dnevne svetlosti; ali kad bi okrenuo glavu, ugledao bi isto tako savršenu noć sa mesečinom,
        sasvim čarobnu, kroz koju lutaju vlažne magle. Ta čudna suprotnost trajala je jedva četvrt
        časa, dok nisu preovladali noć i mesečina, i s radosnim divljenjem prelazile su zasenjene i
        opsenute oči Hansa Kastorpa sa jedne svetlosti i prizora na drugi, sa dana na noć i sa noći
        opet na dan. Toga se eto sećao.
            Naravno,  razmišljao  je  dalje,  da  advokat  Setembrini,  vodeći  takav  život  i  pored  tako
        obimne delatnosti, nije mogao postati veliki pravnik. Ali opštim načelom prava nadahnjivao
        se, kako je uveravao njegov unuk, od detinjstva do kraja života; i mada mu je glava bila
        trenutno malo mutna a organizam jako zauzet sanatorijumskim obedom od šest jela, Hans
   107   108   109   110   111   112   113   114   115   116   117