Page 110 - Thomas Mann - Čarobni breg

»O, kako je to lepo od vas! Vi ste najzad dozvolili jadnome Tantalu da ima malo
promene. Promene radi, vaš Tantal malo gura onaj slavni kamen. To za mene znači imati
plemenito srce. Ali šta čujem, milostiva, s vama se događaju tajanstvene stvari. Priča se o
dvojnicima, astralnim telima... Ja dosad u to nisam verovao, ali ono što se s vama događa
zbunjuje me...«
»Izgleda da gospodin hoće da se šali na moj račun.«
»Ni najmanje! Ni na pamet mi ne pada. Umirite me samo prvo u pogledu izvesnih
mračnih strana svoje egzistencije, pa ćemo onda moći da govorimo o šali. Sinoć između pola
deset i deset izišao sam u vrt da se malo prodrmam — pogledam po balkonima, na vašem
električna lampica svetli kroz mrak. Znači, vi ste bili na ležanju, kao što to zahteva dužnost,
razum i propis. »Eto naše lepe bolesnice«, rekoh u sebi, »koja se verno drži propisa da bi što
pre mogla da se vrati u naručje gospodina Štera. « A pre minut-dva — šta čujem? Da su vas
u isti čas videli u cinematografo (gospodin Setembrini je ovu reč izgovorio italijanski,
naglašavajući četvrti slog) — u cinematografo pod arkadama kasina, a posle i u
poslastičarnici, uz vino i nekakve puslice...«
Gospođa Šter je uvijala ramenima, kikotala se zatiskujući usta servijetom, muvala laktom
Joahima Cimsena i tihog doktora Blumenkola, žmirkala prepredeno i poverljivo i na sve
načine ispoljavala užasno glupo samozadovoljstvo. Da bi zavarala nadzor, ona je uveče
obično ostavljala da joj gori lampica na balkonu, iskradala se i spuštala u Davos, u Englesku
četvrt, da se zabavlja. A njen muž ju je očekivao u Kanštatu. Uostalom, ona nije bila jedini
pacijent koji je ovo radio.

»... i to«, nastavi Setembrini, »te puslice — u čijem ste ih društvu sladili? U društvu
kapetana Miklošića iz Bukurešta! Uveravaju me da on nosi mider, ali zaboga, od kakvog je
to značaja ovde? Preklinjem vas, milostiva, recite gde ste se upravo nalazili? Vi ste sa dva
tela. Bez sumnje ste bili zaspali, i dok je zemaljski deo vašega bića usamljen izdržavao kuru
ležanja, vaš spiritualni deo zabavljao se u društvu kapetana Miklošića i sladio njegove
puslice...«
Gospođa Šter se uvijala i koprcala kao da je golicaju.
»Ne zna čovek da li bi trebalo da poželi baš suprotno: da ste sami sladili puslice, a da ste
kuru ležanja izdržavali sa kapetanom Miklošićem... «
»Hi, hi, hi...«
»Da li je gospođi i gospodi poznat prekjučerašnji događaj?« upita Italijan bez prelaza.
»Nekoga su odveli odavde — sam đavo ga odveo, ili tačnije njegova gospođa majka, jedna
energična dama, mnogo mi se svidela. Taj neko je mladi Šnerman, Anton Šnerman, koji je
sedeo tamo napred, za stolom gospođice Klefeld — vidite, njegovo mesto je prazno. Uskoro
će opet biti zauzeto, ne brinem se što se toga tiče, ali eto, Antona je nestalo, kao da je
odleteo, za tren oka i pre nego što je i trepnuo. Već godinu i po dana bio je ovde, sa svojih
šesnaest godina; trebalo je da ostane još šest meseca. A šta se zbi? Ne znam ko je došanuo
gospođi Šnerman, tek u svakom slučaju nanjušila je nešto o vladanju svoga sinka u Baccho
et ceteris. Ona ti banu na pozornicu bez prijave — prava matrona, za tri glave viša od mene,
bele kose i puna gneva — bez reči prilepi gospodinu Antonu nekoliko šamara, zgrabi ga za
jaku i strpa u voz. »Ako treba da propadne, kaže, to može i dole.« I hopla, pa s njim kući!«
Smejali su se svi koji su ga čuli, jer je gospodin Setembrini pričao vrlo šaljivo. Izgleda da
je bio dobro obavešten o onom što se događa, iako je na zajednički život ovih ljudi ovde
gledao kritički i sa ironijom. On je sve znao. Znao je imena, pa donekle i prilike novih
gostiju; pričao je da je juče kod toga i toga ili te i te izvršena resekcija rebara, i iz pouzdanog
izvora znao je da se od iduće jeseni neće više primati bolesnici sa temperaturom preko 38,5.