Page 109 - Thomas Mann - Čarobni breg

modre obraze, kao i suzne oči, po kojima bi se reklo kao da još oplakuje svoju ženu. Hans
Kastorp se sećao onoga što je Setembrini rekao o savetnikovoj »melanholiji« i »poročnosti«,
i da ga je nazvao »konfuznom dušom«. To je mogla biti pakost ili lakomislenost; ali on je
ipak našao da pomisao na savetnika Berensa ne krepi naročito.
Bio je tu naravno još i onaj Setembrini, opozicionar, vetropir i homo humanus, kako se
sam nazivao, koji mu je mnogim jedrim rečima prebacio što bolest i glupost zajedno naziva
protivrečnošću i dilemom za ljudsko osećanje. Šta da misli o njemu? I da li je probitačno
misliti na njega? Hans Kastorp se dobro sećao da se u mnogim snovima, neobično živim,
koji su ovde gore ispunjavali njegove noći, ljutio na Italijanov fini, suvi osmejak koji se
nabirao pod lepim lukom njegovih brkova, da ga je nazivao verglašem i pokušavao da ga
odgurne zato što ovde smeta. Ali to je bilo u snu, a budni Hans Kastorp je bio drugi čovek,
manje neobuzdan nego onaj u snu. U budnom stanju moglo je biti nešto drukčije — možda
će biti dobro da pokuša sa Setembrinijevim originalnim duhom, sa njegovim prkosom i
kritikom. iako je ta kritika bila larmoyante i brbljiva. Sam je sebe nazivao pedagogom: očito
je želeo da utiče na druge; a mladi Hans Kastorp je od srca želeo da bude pod nečijim
uticajem, što naravno nije moralo da znači da treba da posluša Setembrinija i spakuje se i
otputuje pre vremena, kao što je to ovaj tu skoro sasvim ozbiljno predlagao.
Placet experiri, mislio je u sebi smešeći se, jer je ipak znao toliko latinski, iako za sebe
nije smeo reći da je homo humanus. I tako je motrio na Setembrinija i slušao rado i ne bez
kritičke pažnje sve što je Italijan pričao prilikom susreta koji su ponekad nastajali, kao na
šetnjama propisanim u svrhu lečenja do klupe kraj stene, ili dole do »Mesta«, ili kojom bilo

drugom prilikom, na primer, kad bi se Setembrini, po završenom obedu, prvi digao i u
svojim kariranim pantalonama, s čačkalicom među zubima, lagano prošao kroz trpezariju sa
sedam stolova da bi, protivno svim propisima i običajima, prišao da za koji trenutak poseti
sto rođaka. On je tada zauzimao graciozan stav, stojeći prekrštenih nogu, i ćaskao
gestikulišući čačkalicom. Ili je pak privlačio stolicu, sedao za sto na kom uglu, između
Hansa Kastorpa i nastavnice ili Hansa Kastorpa i mis Robinsonove s druge strane, i
posmatrao kako gosti za tim stolom, njih devetoro, gutaju desert koji on verovatno nije hteo
da jede.
»Smem li se pridružiti ovom otmenom krugu?« reče rukujući se sa rođacima, a ostalima
se samo pokloni. »Onaj pivar tamo... da ne govorim o očajnom izgledu gospođe pivarke... taj
gospodin Magnus sad nam je baš održao jedno predavanje iz oblasti psihologije naroda.
Hoćete li da čujete? »Naša lepa Nemačka je jedna velika kasarna, sigurno. Ali iza toga se
krije mnogo štošta valjano, i ja ne bih menjao našu solidnost za učtivost drugih. Šta će mi
sva učtivost, ako me sa svih strana varaju?« I sve u tom stilu. Ja sam na kraju svoje snage.
Zatim, prekoputa mene sedi jedno bedno stvorenje s grobljanskim ružama na obrazima, neka
stara usedelica iz Bukovine, koja bez prestanka govori o svome »zetu«, nekom čoveku koga
niko ne poznaje niti hoće da poznaje. Ukratko, ne mogu više da izdržim, pobegao sam.«
»Bacili ste pušku u trnjak i pobegli«, reče gospođa Šter, »sasvim vas razumem.«
»Baš tako!« uzviknu Setembrini. »Da, pušku! Vidim da ovde duva drugi vetar. Nema
sumnje, došao sam gde treba... Ah, kad bi svak znao da se tako izražava! — Smem li da vas
zapitam kako napreduje vaše cenjeno zdravlje, gospođo Šter?«
Bilo je strašno gledati gospođu Šter kako se prenemaže. »Blagi bože!« reče ona, »pa uvek
je isto, gospodin to zna i sam. Napravimo dva koraka napred a tri natrag. A kad strpljivo
odsedite pet meseca, dođe »stari« i doda vam još pola godine. Ah, to su Tantalove muke.
Čovek gura, gura, i kad pomisli da je na vrhu...«