Page 111 - Thomas Mann - Čarobni breg

Prošle noći, po njegovom pričanju, kučence gospođe Kapaculijas iz Mitilene selo je na
električno dugme svetlosnog signala na noćnom stočiću svoje gospodarice, zbog čega je
nastala velika trka i uzbuna, pogotovu što gospođu Kapaculijas nisu zatekli samu, već u
društvu asesora Distmunda iz Fridrihshafena. Čak je i doktor Blumenkol morao da se
nasmeje na tu priču, lepa Marusja prosto se gušila u svojoj namirisanoj maramici, a gospođa
Šter je sve vrištala, stiskajući obema rukama levu dojku.
Ali sa rođacima, Lodoviko Setembrini je govorio i o sebi i svome poreklu, ili kad su
šetali, ili prilikom sedeljke posle večere, ili posle ručka, kad bi većina pacijenata već bila
otišla, a njih trojica ostali da sede još neko vreme na kraju stola, dok su devojke raspremale
stolove, a Hans Kastorp pušio Mariju Mančini, koja mu je u trećoj nedelji opet počela da
prija. Prateći Italijana s pažnjom i kritički, iznenađen ali voljan da se podvrgne tuđem
uticaju, slušao je njegovo pričanje, koje mu je otvaralo jedan čudan i sasvim nov svet.
Setembrini je pričao o svome dedi, koji je bio advokat u Milanu, ali pre svega veliki
patriot i nešto kao politički agitator, govornik i publicista — i on opozicionar kao i unuk mu,
samo što je to ispoljavao u većem stilu, smelije. Jer dok je Setembrini, kako je sam s
gorčinom primetio, bio prinuđen da samo ismeva život i naravi u internacionalnom
sanatorijumu Berghof, da ih podvrgava podrugljivoj kritici i da protestuje protiv toga u ime
jednog lepog i delotvornog čovečanstva, njegov predak je zadavao brige vlastima i vladama,
kovao zavere protiv Austrije i Svete alijanse, koja je onda držala njegovu razjedinjenu
otadžbinu pod jarmom mračnog ropstva, i bio revnostan član izvesnih tajnih udruženja,
rasutih po celoj Italiji — bio carbonaro, kako reče Setembrini, najednom spustivši glas, kao

da je i sad još zabranjeno o tome govoriti. Ukratko, taj Đuzepe Setembrini prikazivao se
slušaocima, po pričanju unuka, kao neka mračna, strasna i buntovnička egzistencija, kao
vođa i zaverenik, pa i pored sveg poštovanja koje su se iz učtivosti trudili da pokažu, rođaci
nisu uspeli da sasvim uklone sa svojih lica izraz nepoverljive antipatije, pa čak i odvratnosti.
Istina je da su pomenute stvari bile naročite prirode: to što su slušali događalo se u davna
vremena, gotovo pre sto godina, pripadalo je istoriji. A iz istorije, naročito stare, bila im je
teorijski dobro poznata priroda toga o čemu su ovde slušali: neustrašiva i očajnička ljubav
prema slobodi i nesavitljiva mržnja protiv tirana, mada nikad nisu mislili da će s tim doći u
tako ljudski neposredan dodir. Sem toga, sa buntovničkim i zavereničkim duhom toga dede
bila je, kao što su čuli, spojena velika ljubav prema otadžbini, koju je hteo da vidi ujedinjenu
i slobodnu — štaviše, njegova prevratnička delatnost bila je plod i rezultat toga jedinjenja
dostojnog svakog poštovanja, i ma kako čudna izgledala rođacima, i jednom i drugom, ta
mešavina buntovničkog duha i patriotizma — jer oni su bili navikli da patriotizam
izjednačuju sa izvesnim smislom za održanje reda — morali su ipak u sebi priznati da je,
prema prilikama i vremenu o kojima je reč, pobuna mogla značiti isto što i građanska vrlina,
a lojalna umerenost isto što i indolentna ravnodušnost prema državi.
Ali Setembrinijev deda nije bio samo italijanski patriota, već i sugrađanin i saborac svih
naroda koji žude za slobodom. Jer posle neuspeha jednog prepada i pokušaja državnog
udara, koji je bio preduzet u Turinu i u kome je on učestvovao rečju i delom, i jedva umakao
žbirima kneza Meterniha, vreme provedeno u izgnanstvu upotrebio je na to da se bori i
proliva svoju krv u Španiji za Konstituantu, a u Grčkoj za nezavisnost helenskog naroda. U
ovoj zemlji je došao na svet Setembrinijev otac — zbog čega je bez sumnje i postao tako
veliki humanista i ljubitelj klasične starine — rođen inače od majke nemačke krvi, jer
Đuzepe se s tom devojkom venčao u Švajcarskoj i u daljim svojim pustolovinama vodio je sa
sobom. Kasnije, posle desetogodišnjeg izgnanstva, mogao je da se vrati u zemlju, i nastanio
se kao advokat u Milanu, ali nikako nije prestajao da i dalje govorom i pisanom reči, u stihu i