Page 108 - Thomas Mann - Čarobni breg

ozdravljenja, bez sumnje, ali — kako se Hansu Kastorpu ponekad činilo — i radi samih
dužnosti u vezi s lečenjem, koje su najzad bile dužnosti kao i druge, a vršenje dužnosti je
vršenje dužnosti. I zato bi uveče, već posle četvrt časa, Joahim navaljivao da se napusti
društvo i ide na obavezno ležanje, i to je bilo dobro, jer je njegova vojnička tačnost bila u
neku ruku od pomoći civilnom karakteru Hansa Kastorpa, koji bi se inače svakako, mada
besmisleno i bez koristi, rado zadržao duže u društvu, sa očima uprtim u mali »ruski« salon.
Međutim, što je Joahimu bilo toliko stalo da prekrati večernju sedeljku, to je imalo i drugi
razlog o kome nije govorio, ali koji je bio dobro poznat Hansu Kastorpu otkako je potpuno
shvatio zašto Joahim tako ružno prebledi i zašto mu se u izvesnim trenucima usne iskrive na
tako čudno bolan način. Jer i Marusja, uvek smešljiva Marusja, sa malim rubinom na lepom
prstu, koja je mirisala na narandžu i imala velike crvotočne grudi, nalazila se najčešće u
društvu, i Hansu Kastorpu je bilo jasno da je ta okolnost gonila Joahima, jer ga je suviše
privlačila, privlačila na jedan užasan način. Nije li i Joahim bio »zatvoren« — još na užem
prostoru i mnogo mučnije negoli on sam — jer je Marusja sa svojom namirisanom
maramicom uza sve to još i sedela pet puta na dan sa njim za istim stolom? U svakom
slučaju Joahim je bio suviše zauzet sobom da bi njegovo prisustvo moglo biti od pomoći
Hansu Kastorpu. Njegovo svakodnevno bežanje iz društva služilo mu je doduše na čast, ali
nije delovalo nimalo umirujuće na Hansa Kastorpa, a sem toga, u izvesnim trenucima činilo
mu se kao da Joahimov dobar primer u odnosu na savesno vršenje dužnosti pri lečenju i
stručna uputstva koja mu je davao za to imaju nečeg problematičnog.
Hans Kastorp nije bio još ni dve nedelje u ovom mestu, ali mu se to činilo mnogo duže, i

način života ovih ljudi, koga se Joahim pored njega pridržavao sa toliko predanosti, počeo je
u njegovim očima da dobija obeležje gotovo svete i prirodne neprikosnovenosti, tako da mu
se život u ravnici, gledan odavde, činio skoro čudnim i naopakim. Već je stekao prilično
veštine u rukovanju ćebadima, pomoću kojih se čovek, kad leži po hladnom vremenu,
pretvarao u skladan paket, u pravu mumiju; malo je trebalo pa da stigne Joahima u sigurnoj
spretnosti i veštini da se uvije u njih po svim pravilima, i gotovo se čudio pri pomisli da dole
u ravnici niko ništa ne zna o toj veštini i tom propisu. Da, to je bilo čudno; — ali se u isto
vreme Hans Kastorp čudio što se tome čudi, i onaj nemir, koji ga je u duši gonio da potraži
savet i podršku, nanovo se pojavi u njemu.
Morao je misliti na savetnika Berensa i na njegov savet dat sine pecunia: da živi kao i
drugi pacijenti, pa čak i da meri temperaturu, — i na Setembrinija, koji je citirao nešto iz
Čarobie frule. Da, i na tu dvojicu mislio je koliko da pokuša, da vidi da li bi mu pomoglo.
Savetnik Berens je čovek sedih vlasi, mogao bi biti otac Hansu Kastorpu. Uz to, bio je
upravnik sanatorijuma, najveći autoritet, — a baš za očinskim autoritetom osećao je Hans
Kastorp potrebu u svom nemirnom srcu. Ali pored svih pokušaja, nije mu polazilo za rukom
da na savetnika misli sa sinovljim poverenjem. On je ovde sahranio svoju ženu, nesreća zbog
koje je neko vreme bio postao osobenjak, a posle toga je ostao u mestu, zato što ga je za
njega vezivao grob, a i što je i on sam zakačio malo od bolesti. Da li je to već prošlo? Da li
on zbilja hoće, zdravo i nedvosmisleno, da leči ljude da bi što pre mogli da se vrate u ravnicu
i obavljaju svoju dužnost? Njegovi obrazi bili su uvek modri, i u stvari je izgledalo kao da
ima temperaturu. Ali je to možda bila varka i možda je boja njegovog lica poticala samo od
vazduha: i sam Hans Kastorp je iz dana u dan osećao vrele obraze iako nije imao
temperaturu, bar ukoliko je to mogao oceniti bez termometra. Istina, kad bi čovek slušao
savetnika kako govori, ponekad bi mogao poverovati da ipak ima temperaturu; sa njegovim
načinom govora nije bilo sve u redu: govorio je tako odsečno, tako veselo, tako srdačno, ali
je u tome bilo nečeg čudnog, nečeg egzaltiranog, naročito kad čovek uzme u obzir njegove